Неретва 1943. Титова лажна слава
Придржавајући се своје “Директиве 39” (“Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа, и немогућа, средства ради њиховог уништења”), комунистички командант Партизанске војске Тито је почетком марта 1943, започео преговоре с командантима немачких дивизија, које су учествовале у Операцији “Вајс”, о обустави непријатељства, и o садејству, у заједничким операција против Савезника и Војске Краљевине Југославије.
У “Ратном дневнику Вермахта” за 18. фебруар 1943. године стоји записано: “Окончан је први део Операције “Вајс”. Јединице су добиле одмор. Наши укупни губици: 13 официра и 322 војника, док се 101 воде као нестали. Непријатељски губици: 6.521 убијен и 2.010 заробљених (партизана).” Сам однос погинулих говори о карактеру борбених дејстава – повлачење и бежање Титових партизана.
Војна операција “Вајс” (уништење Титове војске) је била први одговор немачке ВК Вермахта на Черчилову “Велику стратегију обмане” с почетка 1943. године о искрцавању снага у Европи. Њу ће, затим, средином маја, заменити Операција “Шварц” (уништење снага Југословенске војске), која ће уследити после сусрета министра Трећег рајха Рибентропа (26. фебруар 1943) у Риму, па је у истом “Дневнику” записано: “Немачка делегација… нагласила да, након што се заврше операције против комуниста, треба да се крене против четничког покрета и да се заједничким немачко-италијанским снагама читав Михаиловићев покрет уништи”. Рибентроп осећајући да посланик Каше “тактизира” у Загребу у корист Тита ради даљег боравка партизана у НДХ, писао је 21. априла 1943: “Са нашег становишта, не долази у обзир да вештим тактизирањем изиграмо четнике и партизане, натуткујући их једне против других, већ их морамо уништити и једне и друге”.
Поред Велебита, кога је Тито одредио за везу са генералом Хорстенауом и усташама, он је имао везу и с Коминтерниним (Копиничевим) радио-центром у Загребу и с др Отом Хансом (политички саветник по питању партизана у немачкој команди у НДХ), који је благовремено обавестио партизанску Врховну команду о “Вајсу”.
Тито је, затим, одлучио да напусти територију од двадесетак србских општина, на којој му је боравак дозволио Хитлеров опуномоћеник у НДХ, генерал Хорстенау, и започео дуги марш ка другој “слободној територији” под контролом Михаиловићевог команданта Јужне Србије, мајора Радослава Ђурића. Зато је Тито формирао партизанску “оперативну групу дивизија” и започео одступни марш ка Херцеговини, Црној Гори, Санџаку, Косову и Метохији и Македонији. Да би успорио немачке трупе, Тито је наредио да се становништво са србских општина укључи у одступни марш (Дедијер у “Новим прилозима за Титову биографију” каже: “Нико није хтео да остане да дочека непријатеља… број избеглица је растао из дана у дан; он се ускоро попео на преко 100.000). Тито на Петом комунистичком конгресу 1948. рекао је: “Са нашом војском огромна маса од 50.000 жена, деце и стараца повлачила се ка Ливну… Све јединице биле су остављене на својим положајима, док се Врховни штаб са три пролетерске дивизије повлачио ка Неретви.”
О суровом злочину комуниста војни министар Михаиловић је (депеша бр. 1356 од 22. фебруара) известио Југословенску владу у Лондону: “Комунисти при бежању са своје садашње републике приморали су становништво да се са њима повлачи испред Немаца, и усташа, да би се на тај начин заштитили од напада. Због овог комунистичког терора масе народа повлаче се од Бихаћа ка Гламочу. Чим се Немци приближе, ове незаштићене народне масе остављају се на милост и немилост Немаца, и усташа, који их непоштедно масакрирају. Оно што случајно избегне, смрзава се у снегу и леду. Између Дрвара и Гламоча има преко 500 смрзнутих лешева жена и деце. Ово је више него ужас! То је та борба коју воде комунисти и на коју их потстиче инострана пропаганда, да би се плански уништавао наш народ.”
Међутим, како су Немци запретили да ће Тито бити ликвидиран у долини Неретве (“Вајс 2”), имајући наклоност немачког опуномоћеника у НДХ, генерала Хорстенауа, Тито започиње преговоре (Ђилас, Велебит и Поповић) о размени заробљеника и садејству против искрцавања савезничких снага у Јадранском залеђу. Тако ће почетком марта доћи до обуставе непријатељства што Тито користи за обману Дурмитроских “четничких” бригада Југословенске војске на супротној обали Неретве, код Јабланице и пребацује партизане и, рањенике, преко порушеног моста. Доказујући Немцима своју лојалност, Тито главне снаге сада усмерава искључиво на Југословенску војску западно од лимско-дринског слива. Зато ће с партизанском војском пасти у замку операције “Шварц”, која је била намењена против генерала Михаиловића, у којој ће страдати, око 12.000 партизана, претежно Срба, али ће он ускором “Директивом 785” регулисати попуну својих јединица “фузионисањем усташа у партизане” и тако поново ојачати своје комунистичке снаге.
Овде је занимљива “битка за рањенике”, као пример Титовог ратног лукавства у долини Неретве у обмани немачког командовања која је, касније, прославила светом партизанскои НОР, због чега се, наводно, руши мост на реци код Јабланице, затим, ради обмане Немаца о главном правцу продора Оперативне групе дивизија, услеђује маневар уназад, и пробој ка Бугојну, па поново маневар уназад, подизање импровизованог моста уз већ порушеног, прелаз преко реке, и, изненадан напад, и уништење четника дурмиторских бригада.
Шта је истина?
Титов генерал Саво Дрљевић, поводом првог јубилеја “Четврте пролетерске бригаде” (1952) пише о борбама на Вилића Гумну за спас рањеника (2. март 1943) и о противудару код Горњег Вакуфа” (3-5. март 1943): “Само таквим смјелим, и одлучним, маневром у конкретној ситуацији могли су се спасти рањеници (4.000) и омогућити наш продор преко Неретве”, не помињући рушење моста ради обмањивања Немаца.
Ни “Војна енциклопедија” не пише конкретно о том кључном мосту код Јабланице: “Такође, наређено је (Грачаница, 28.2) да се поруше мостови на Неретви између Острошца и Карауле”. Осим тога, на прослави 35-огодишњице битке на Неретви, у Јабланици, 1978, у свом је говору Тито је први пут споменуо преговоре с Немцима, али тако што је оптужио “три друга” (Ђилас, Велебит и Коча) “да су прекорачили овлаштења, јер су у меморандуму, који су дали Немцима, предложили обуставу непријатељства, а што он (Тито) никада није тражио”. Да би све то било јасније, пуковник Мишо Лековић је, потом, објавио књигу 1985, наслова “Мартовски преговори 1943”.
У књизи А. Ранковића, под насловом – Рушење моста на Неретви и изградња импровизованог прелаза, стоји: “Мост на Неретви није срушен да би се обмануле команде немачких јединица које су, у огорченим борбама с нашим снагама, надирале на том правцу. У Врховном штабу ту ‘варку’ није нико имао у виду, па ни сам Тито.”
Поставља се логично питање зашто би се уопште рушио мост, ако су почели мировни преговори и Немци обуставили ратне операције против партизана до краја априла 1943?
Даље, вели Ранковић: “Напротив, наређење врховног команданта за рушење поменутог моста уследило је после једног брзоплетог извештаја Владе Шегрта, да према нашим снагама креће из супротног правца у леђа око 20.000 четника, добро наоружаних. Садејствовали су са немачким јединицама… За време тих борби изграђен је импровизован прелаз поред срушеног моста, па су рањеници и наше јединице благовремено одступали у раније предвиђеном правцу…”
Дакле, Ранковић потврђује битан разлог за рушење (подигнутог импровизованог) моста: спречавање прелаза и напада четника.
Исте године (2001) објављена је и књига – Велебит, свједок хисторије: “Нијемци су нападали из правца Бугојна према Горњем Вакуфу. Партизански напад на Коњиц је одбијен. Нијемци су довлачили појачање из Сарајева, а четници су држали подручје источно од Коњица. Тада је Тито издао чувену наредбу о подизању, па рушењу моста на Неретви, код Јабланице. Нијемачки је обруч постајао све чвршћи, а положај партизана све тежи и рискантнији. Тито се одлучио на преговоре с Нијемцима, како би добио на времену…” Треба сада уочити Велебитову чињеницу: „Тито издао чувену наредбу о подизању, па рушењу моста…“
Очевидно после пола века од чувене партизанске “Четврте непријатељске офанзиве”, и битке за рањенике, да је неко од Титових најближих сарадника саопштио целу истину, да је он започео преговоре с Немцима и, према речима Велебита, Тито је онда “издао чувену наредбу о подизању, па рушењу моста на Неретви, код Јабланице”, значи да је мост био раније срушен (срушили су га Немци у почетку борбених дејстава) како би лакше остварили циљ операције “Вајс”, па је тако, прво, наредио подизање импровизованог моста, како каже Велебит, па онда срушио, да би обмануо не – Немце, већ – четнике, који су били легализовани код италијанске – Команде Суперслоде, о чему је водио рачуна Михаиловићев војвода Јевђевић. Јер „Вајс 3“ је подразумевао да Италијани разоружају те легализоване „четнике“.
Литература: „Срби у Ратном дневнику Вермахта“, Службени лист СЦГ, Београд, 2003; Мира Шувар, „Владимир Велебит, свједок хисторије“, Разлог, Загреб 2001; А. Ранковић, Југословенска књига, Београд, 2001; Мишо Лековић, „Мартовски преговои 1943“, Народна књига, Београд, 1985; Радоје и Живан Л. Кнежевић, „Слобода или смрт“, Сијатл, 1981; Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, 1, Ријека, 1981; „Војна енциклопедија“, бр. 2, 1971…
Аутор: Новице Стевановића, историчар
Извор: Србија европска Краљевина
