Историја

Непролазни смисао славне Мојковачке операције

Уочи 106. годишњице чувене Мојковачке битке

Кад на Божић свиће зора, увијек је прилика да са посебним пијететом поменемо Мојковачку операцију, односно борбе црногорске Санџачке војске крајем 1915. и почетком 1916. године, када је успјешно заустављена аустријска офанзива, чиме је омогућено повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније.

Круна те операције је свакако Мојковачка битка, 6. и 7.  јануара 1916. године

Херојство Црногораца које се никад не заборавља

Велика годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је јединствена у историји ратовања по блиставој и задивљујућој побједи обележава се увек 6-7 јануара када је војска краљевине Црне Горе уз велике жртве зауставила офанзиву и потом победила аустроугарску војску.

Главна битка је вођена од 6. до 8. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе са око 6.500 војника  успјешно зауставила петоструко бројнију аустроугарску војску и њихову офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф.

Подсећамо: опорављена и наоружана, српска војска у септембру 1918. године пробила је Солунски фронт и кренула у ослобођење Србије и Црне Горе.  Због овога се често каже: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Јунаци са Мојковца својим подвизима ушли су у историју

Војском краљевине Црне Горе у Мојковачкој операцији је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС.

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

А тешке борбе са аустроугарском војском почеле су још у новембру и децембру 1915. године.

Црногорска војска у рововима брани одступницу српској војсци
Карађорђев шанац: надахнуће за потоње битке

Пријепоље, новембар 1915. године, Сердар Јанко „сам у пољу као на мегдану“. Мучи га тишина која долази са источне стране, гдје су српске јединице ових дана, може ли бити сигуран у своје, десно крило? Сам и на своју руку посла једну јединицу у правцу Сјенице и планине Јавор, како би из прве руке сазнао шта се тамо догађа. А тамо уплашени мештани и трећепозивци српске војске обавештавају да је силна аустро-угарска армада кренула из правца Ивањице.

Све је јасно, непријатељ хоће да успостави контролу на потезу Сјеница – Нови Пазар – Турјак – Беране – Чакор и на тај начин осујети повлачење српске војске преко Албаније.

Више нема шта да се чека. У рукама сердара Јанка је прошлост, садашњост и будућност Црне Горе, у његовим рукама је част црногорског оружја.

Комадант Црногорске војске Јанко Вукотић није знао за повлачење и одступање

Седмог новембра, једна бирагада из Пријепоља крену на усиљени марш према планини Јавор. Сердар ту јединицу преименовао у Јаворски одред и за њеног команданта постави Петра Мартиновића.

После изнурујућег марша, без тренутка предаха Мартиновић разви бригаду у борбени поредак, а, Јовану Мићуновићу изда кратку и неопозиву наредбу, која је гласила: „Карађорђев шанац се мора одбранити по било коју цијену, иначе је све пропало!“ Мићуновић је исту такву наредбу издао команданту, Чевско-бјеличког батаљона, капетану Спасоју Гардашевићу, „да се Ђорђев шанац не смије предати док жива војника има!“

Тог новембарског поподнева тешко је ријечима описати дубину драме којој се нашао Чевско-бјелички батаљон на положајима Карађорђевог шанца. Три пута је тај легендарни шанац заузиман и поново на нож и бајонет враћан !!! Црногорци су на крају дочекали ноћ на њему.

Бојна њива: Место одсудне битке на Мојковцу

Ујутру се Чевско-бјелички батаљон повукао са положаја, оставивши ни мање ни више но трећину ратних другова, својих рођака, носећи на рукама свог рањеног команданта, Спасоја Гардашевића.

Јунаци и хероји: Спасоје Гардашевић и Милош Меденица

На Карађорђевом шанцу је један обични човјек, официр, Спасоје Гардашевић високо уздигао барјак црногорског јунаштва, жртвујући се за идеју обједињеног српства.

Деветог новембра и сам Сердар Јанко иде на Јавор заједно са Колашинском бригадом, бригадира Милоша Драгишиног Меденице, још једног епског јунака из Мојковачке операције. Сјутрадан су били на Јавору, гдје Вукотић реално процењује сву тежину ситуације у којој се нашла његова храбра војска, па то у поруци и саопштава надлежној команди: „Од свих праваца које штити црногорска војска овај је најважнији… Ја више немам никакве резерве… Сав сам се заложио, и чиним све што жив човјек може да учини…“ А учинио је много; да и данас после више од 100 година Мојковачка операција буде живи извор родољубивог надахнућа.

Бадњи дан 1916. био је обележен страдањима Црногораца у борби за слободу

Овиме се драма на Јавору није завршила; напротив, она је тек почела. А многи историчари сматрају да је у току десетодневне јаворске операције, уствари и добијена Мојковачка битка.

Они који причају да је Мојковачка битка била узалудна, те да су нам преци гинули за „други“ народ, покушавају на тим основама граде неку нову идеологију и неку нову историју. А све је врло једноставно, јунаци са Карађорђевог шанца нису били ни грађанска, ни левичарска, ни десничарска опција…

То су били типични људи са црногорског крша, Срби, без изузетка и без зареза којима је светиња била слобода и одбрана отаџбине за коју су се храбро борили.

Аутор: др Божидар Оташевић, професор на Криминалистичко полицијском универзитету

Извор: Између сна и јаве

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!