Неизбежне су казне за надстрешницу и ћирилицу – да не би било нових убијања

недеља, 03. 11. 2024.субота, 02. 11. 2024. Kefalo

Догодила се страшна трагедија за погинуле људе од пада дела надстрешнице са зграде Железничке станице у Новом Саду изнад главног улаза и излаза у Станицу и из ње 1. октобра 2024. Како је саопштено, четрнаесторо људи је смртно страдало и троје веома тешко повређено. Психички је, уз то, убијено и исто толико породица, њихових пријатеља, али повређени су и сви нормални људи с емпатијом у Србији и многи, вероватно и изван Србије.

Како смо јутрос чули на телевизији, Завод за заштиту културних споменика у Новом Саду није дозволио реконструкцију дотичне надстрешнице, тако да се злочин догодио баш због постављене такве надстрешнице пре 60 година. Отежавајућа околност за Завод би била ако су пројектанти и извођачи реконструкције зграде упозорили писмено Завод на могућу опасност по људе ако се надстрешница у реконструкцији занемари. А свака вредност је мања од сваке друге вредности ако од ње страдају људи.

Када сам у писаној преписци поводом ове велике трагедије у Новом Саду (а велика трагедија била би и да је и из овог разлога и на овај начин страдао и један човек као и остало живо биће), од људске емпатијске муке и боли, разговарао са својим пријатељем из Удружења „Ћирилица“ Јовицом Вуцељом (који није дипломирани стручњак из дотичне области, као што није ни моја маленкост), мој саговорник је имао овакав логичан и сасвим добар закључак:

(Не)стручњаци су увек кључни кривци

„Ја бих од свих стручњака за архитектуру захтевао едукацију да не пројектују ништа што пркоси сили гравитације. Уједно бих захтевао поново едукацију стручњака за српски језик и писмо. Много је свега где је потребно вршити реконструкцију код нас пре свега у главама квазистручњака, који имају најлепше мишљење о себи у свим областима.“

Сагласили смо се у заједничком додатку закључка који се односи на овај део у вези са српским језиком и писмом (где је моја маленкост стручно одговорна). Рекосмо да оно што су у језичким институцијама српски стручњаци за језик и писмо урадили с ћирилицом утицало је на буквално убијање (замену српског писма) у просечно 90 одсто српске азбуке у Србији. До тога су довели стручњаци који су плаћени и одговорни за садашњост и будућност српског писма у српском језику. Њихово правописно постојеће решење у уникатном у Европи и свету двоазбучју (своје писмо и туђе параписмо у алтернативној употреби), чак супротно уставној (народној обавези) донело је толиког убијања српског писма у српском језику.

И сада, када смо у ишчекивању новог правописа, сазнали да ће исти стручњак из реконструисаног српског Правописа (из 2010) бити одговоран и за ново решење питања српског писма у српском језику. Сазнали смо из уста баш тог стручњака да нема шанси да прође предлог из два удружења „Ћирилица“ (Нови Сад) и „Српска азбука“ (Београд) и једног лингвисте (Драгољуба Петровића) да се, коначно српска азбука спасе на једини могући успешан начин – решењем питања српског писма са стопостотним суверенитетом у српском језику по уставној обавези из става првог Члана 10. Устава Србије из 2006. године и у складу с општом праксом која влада у свим језицима Европе, чега се држе лингвисти и правописци у свим другим језицима, а не уникатно по сербокроатистичком Новосадском договору из 1954. године и српском правописном решењу одузимањем суверенитета само српском (ћириличком) писму у само српском језику.

Чекају се казне за убијене надстрешницом и убијену ћирилицу неуставним правописом

Дакле, и за опасну новосадску надстрешницу која је изазвала трагедију у целој Србији и за трагедију српског писма (замењеног противуставно и /не/стручно у Србији), убијеног већ 90 одсто чекају се казне – да се убијање због (не)одговорности не би понављало и настављало.

Нажалост, накнадна одговорност за убијање оволико људи у Србији не може оживети те убијене људе, али сношење законске одговорности за смрт толико људи може утицати да се оваква страдања људи у будућности не понове и не понављају.

А шта се код нас ради често: они који су нешто лоше урадили и који су својим лошим радом изазвали велику материјалну штету, па чак и смрт људи, поново ће бити плаћени за исти или сличан посао.

У лингвистици се то сасвим јасно показало. Онај ко је својим правописним решењем омогућио настављање затирања српске ћирилице – добио је поново посао да донесе исто противуставно решење питања писма и противно свим другим решењима у целој Европи које је практично дуго убијало и убило чак 90 одсто српског писма у Србији.

Има посебно отежавајућих околности за убијања људи и ћирилице

Отежавајућа је околност за српске језичке стручњаке (посебно у Одбору за стандардизацију српског језика и у Одељењу језика и књижевности у Матици српској (која баш објављује и посебно је одговорна за српски правопис од кога има и материјалне – новчане користи и чији је актуелни челник изјавио невероватну оцену: „Нама је историја дала два писма и тако мора да остане“, што значи да њему није важно колико ће због тога и докле ћирилица преживети).

Отежавајућа је околност и то што су два овде споменута удружења за 24 протекле године на десетине пута званично предлагала решење питања ћирилице у језичкој струци у складу с уставном обавезом и праксом у целој Европи и свету на десетине пута, што је све документовано у преко 20 наших упозоравајућих књига о томе. О све то оглушивале су се све институције струке и власти, па и Одбор за стандардизацију српског језика и Одељење за језик и писмо Матице српске.

Несрећа је што српски стручњаци за језик не схватају да су они, као једини плаћени и за судбину српског писма и стручно, па најзад и морално, одговорни стручњаци и једини кључни кривци, јер се на те стручњаке угледају и српске власти које не схватају да чине велику грешку што не придају значај уставном и практичном решењу питања писма, него се саглашавају и подржавају у двоазбучју српске стручњаке за језик и писмо, нејасно из ког разлога, што значи да је и власти немогуће искључити из одговорности за 90 одсто убијене (замењене) српске ћирилице у Србији.

Тако је то кад ни стручњаци ни власт не обраћају пажњу према својим (су)грађанима и удружењима која их опомињу за прави пут у решења за избегавање трагедија. Јер трагедија је и један страдали човек због нечије (не)одговорности и један проценат мање српског писма, а да не говоримо о 90 одсто до сада просечно убијене српске ћирилице у Србији у оквиру српског језика.

Једина је олакшавајућа околност што сви траже процену одговорности и казне за све који су се показали неодговорним у овој трагедији, уз велику захвалност и помоћ онима који су људски и храбро ушли у покушај спасавања у овом трагичном моменту. И свакако је важно да се кривим не огласи неко недужан. А и кривац у сваком великом послу не може бити и никада није само један човек.

Аутор: Драгољуб Збиљић