Не би требало унапред искључити ни могућу диверзију на надстрешници на српској ћирилици у Новом Саду
„Штогод рекох, не рекох ништа никоме за љубав, нити што коме уз пркос; него рекох, што овако мислим, и што сам за све ово тврдо увјерен. Ако сам у чему погријешио, врло би ми мило било да ме ко исправи.“ Ђура Даничић
(родом Новосађанин, који се толико био везао
за Вука да је своје име Ђорђе Поповић
мењао у Ђура, често због Вука и Ђуро Даничић;
Вук га је повремено плаћао за сарадњу;
нас у „Ћирилици“ нико не плаћа па говоримо
истину о ћирилици по правди и истини.)
Поводом Отвореног писма „Српске азбуке“ Филолошком факултету универзитета у Београду (извор: Борба за истину, понедељак, 25. 11. 2024.
Нисмо склони празним теоријама завера, али у практичне завере да се изазову несреће међу Србима уверили смо се много пута. Нас из области лингвистичке и грађевинске струке у „Ћирилици“ (имамо у чланству од 1400 људи највише професора српског језика и инжењера разних струка, а посебно оних у грађевинарству – од пројектаната до извођача грађевина разних врста на лицу места) после наших оцена да су изазване сувише велике трагедије у Новом Саду у пада надстрешнице 1. новембра 2024. године, када је на страшан начин убијено 15-оро људи и још две још, срећом, живе, али сувише тешко повређене особе и да нам у главној улици у највећем граду у Војводини у Змај-Јовиној буде живо једва неки ситан проценат српског писма у српском језику.
У НОВОМ САДУ СРПСКА ЋИРИЛИЦА УБИЈЕНА ПРОСЕЧНО ВИШЕ ОД 90 ОДСТО
Председник Матице српске проф. др Драган Станић у свом истраживању истиче: „Ако се прошетамо нашим улицама и обратимо пажњу на јавне натписе, суочићемо се са фрапантном чињеницом да су не само готово сви јавни натписи на латиници него их је огроман део чак и на страним језицима, углавном на енглеском. Прошетао сам се (довољно му је било ово без „се“, јер је мало необично да човек „шета себе“ – напомена Д. З.) главном новосадском улицом, Змај-Јовином, и пажљиво прегледао фирме и натписе само оних пословних објеката који излоге имају баш на главној, некада пијачној улици, а данас најважнијој шетачкој зони Новога Сада. Од 42 изложене фирме све су исписане латинично, а само 4 (и словима: четири) ћирилично. Ове четири, свакако, заслужују да буду и непосредно поменуте. То су: ресторан ,Машаʻ, књижара ,Савременаʻ (Књижара ,Савременаʻ је убрзо после шетње председника Матице српске измештена па су од тадашње четири ћириличке фирме остале само три – напомена Д. З.), Трафика 021 и продавница тканина ,Сукноʻ. Меморијални објекти, попут споменика Јовану Јовановићу Змају и спомен-плоча Јовану Мушкатировићу и Емануилу Јанковићу, на сву срећу, су исписани ћирилично. Назив улице, који је по правилу исписан ћирилично, нисам нашао.
Од оних латиничних, неке су користиле српске називе или већ одавно одомаћене стране речи, попут фирми ,Metroʻ, ,Vulkanʻ, ,Optikaʻ, ,Bardʻ, ,Labudʻ, ,Bataʻ, ,Jasminʻ, ,Adrijanaʻ и др, aли су већином то били натписи исписани на страним језицима, for example: ,Stingʻ, ,Swarovskiʻ, ,Dieselʻ, ,Replayʻ, ,Energieʻ, ,Legendʻ, ,Beba Kidsʻ, ,The Manual Companyʻ, ,Office Shoesʻ, ,Extreme intimoʻ, ,Sport Visionʻ, ,Glazzedʻ, ,Carpisaʻ, ,Nicola’sʻ, ,Bomarʻ, ,Lacosteʻ, ,Just a Momentʻ, ,United Colours of Benettonʻ, ,Stylosʻ, ,Bloomʻ, ,Eurobankʻ и др.“[1]
Проф. Станић још каже:
„Нисам баш тако мало путовао светом, али овако необично одустајање од сопственог језика и писма нигде нисам уочио. Нешто слично можемо наћи пре свега у земљама које су биле изложене колонијалистичким освајањима, у земљама у којима је дуго, као званичан, негован језик окупатора и у којој су се, у међувремену, развиле црте ропског менталитета. Срби у својој историји никада нису одустајали како од идеала слободе, тако и од свог језика и писма, а једино су том притиску подлегали када су на то били силом приморани, најчешће током ратова, у времену окупација. Један од првих аката свих окупационих власти на српским просторима био је, увек, забрана употребе ћирилице. И баш зато, сваки самосвесни припадник српске културе требало би да чува сопствени језик и писмо као тековину од које не сме одустати. Уколико му се намеће модел понашања који угрожава његово право на језик и ћирилично писмо, то представља поуздани знак да постоје неке лоше намере у односу на елементарни опстанак српског народа. Тако је у прошлости редовно било, па на овакву врсту порука коју су наши преци осећали на сопственој кожи, ми данас, а и наши потомци у будућности, морамо бити посебно осетљиви!
ОКУПАЦИЈИ ЋИРИЛИЦЕ ЛАТИНИЦОМ ДАНАС НАЈВИШЕ ДОПРИНОСЕ СРПСКИ ПРАВОПИСЦИ ПРОТИВУСТАВНИМ ДВОАЗБУЧЈЕМ
Новина наше данашње ситуације, наставља Негришорац (Станић) „јесте пре свега у томе што некадашње окупационе захтеве сада спроводе сами Срби: очигледно је да се уз неодговорност у односу на најважније тековине сопствене језичке културе, код Срба развио и специфичан аутодеструктиван начин мишљења и понашања који води ка доследно вођеном процесу самопоништавања. Данас против српске културе најефектније раде сами припадници те исте културе: то су они људи који сопствену културолошку позицију дефинишу кроз нужност порицања свих традиционалних вредности ове културе. Такви културтрегери обично говоре како се морамо обрачунати са прошлошћу, поништити је без остатка, да би се могла градити некаква култура достојна захтева нашег времена.
Поменута теза је, рецимо то отворено, нетачна и лажна, она представља само израз више или мање скривеног империјалног модела мишљења који се из центара политичке и финансијске моћи шаље само малим, културолошки неукорењеним народима, као најозбиљнијим кандидатима за жртве асимиловања унутар светских глобализационих процеса. Најкреативнији облици западног теоријског мишљења у овој области, укључујући и универзитетске студије, не негују овакве приступе и не подстичу реактуелизацију империјалног модела мишљења. Чак напротив, кроз разне типове теоријски фундираног критичког дискурса, не само оног марксистички утемељеног, него и новијег – попут деконструкције, новог историзма, постколонијалне теорије, дискурса мањине и сл, савремена теоријска мисао управо подстиче на критички однос према поменутим светским центрима моћи.
Злоћудни културтрегери, који су као свој основни задатак истакли потребу развијања аутодеструктивних процеса унутар сопственог националног корпуса, дочекаће са озлојеђеношћу и бесом све напоре усмерене ка неговању српске језичке културе. Њима, пре свега, до националног културног корпуса уопште и није стало. А, уз то, они и не досежу до савремених теоријских облика мишљења који показују колико је реч о сложеним процесима, несводивим на једноставан, бинарни модел традиција/модернитет, по којем је овај први пол, традиција, схваћен као искључиви носилац негативитета. Зато они покушавају да нам у менталне процесе уграде једноставну шифру по којој би традицију требало просто санкционисати, а њене заступнике на друштвеном плану лустрирати.“[2]
СВОЈЕ РЕЧИ, ДИВНЕ И ТАЧНЕ, НЕГРИШОРАЦ НЕ ПРИМЕЊУЈЕ У ПРАКСИ У ВЕЗИ С ЋИРИЛИЦОМ
Не можемо одолети да ове, наоко, дивне речи и тачне оцене проф. Станића не завршимо додатком у ширем изводу у закључку. Он довршава своје излагање о узроцима проблема српског језика и српског писма овако (формално веома убедљиво):
„Такви глобалистички културтрегери покушаће код малих народа да жигошу и пониште сваки облик бриге за националну културу, па и област језичке политике. Ништа њима не значи чињеница да су они најбољи и најкреативнији припадници српске културе у модернизационе процесе улазили са пуном свешћу о сопственој традицији, а та свест не само да њима није представљала никакву сметњу него је, неоспорно, исказивала многоструке подстицаје за пројекте модернизације. Када су књижевност и језик у питању, довољно је само подсетити се примера Јована Дучића, Милана Ракића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Станислава Винавера, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Милорада Павића, Ивана В. Лалића и многих других. Нико од великана нашег књижевног и језичког стваралаштва није заборављао природу културе у којој је стварао и нико није настојао да ту културу сасвим порекне.
Вратимо се накарадном примеру са наших улица и замислимо се о врсти поруке коју он шаље! Када неки странац дође у овакав амбијент латинично исписан, уз мноштво назива страних фирми, па још ако тај странац иоле познаје континуитете српске културе, прво што може закључити јесте да су Срби народ који је изгубио елементарно самопоштовање, да је то народ лишен свести о сопственом језику и о специфичној својој комуникационој култури. Такав народ, који не уме да дефинише самога себе и који непрестано о себи шаље поруку о томе да је сам себи странац, такав народ просто се нуди да буде жртва туђих замисли и туђих интереса: он просто призива светске силнике да они и овде покушају да обаве посао обескорењивања једног народа и његовог утапања у велике, светске мелтинг-потове. Уколико се покаже да такав народ нема дубљег језичког, књижевног, културног корена, онда ће тај народ лако бити почупан и збрисан са места на којем је постојао. Озбиљна језичка култура неопходна нам је да бисмо утврдили сопствене корене и да бисмо се заштитили од опасности нестанка са историјске сцене.
Станислав Винавер је, још као млад човек, у својој књизи ,Мислиʻ (1913) записао овакав један фрагмент (бр.132): ,Има људи који се само туђим утицајем могу ‚ослободити туђег утицаја’. Туђих утицаја не смемо се плашити, од таквих утицаја не би требало да бежимо! Никакве облике ксенофобије не смемо да негујемо јер бисмо тиме поништили најкреативније, дијалошке потенцијале властитог креативног бића. Али у суочавању са културом других ваља непрестано тежити разумевању сопствених специфичности, сопствене креативности која је одавно већ препозната у темељима овог језика и ове културе. Винаверовски речено, туђе утицаје најбоље је превладати тако што ћемо како одговоре на изазове других, тако и специфичне индивидуалне доприносе утемељити у самоме себи и у сопственој култури.
Деловање ,Матице српскеʻ и сродних установа јасно показује и доказује да имамо довољно снаге да негујемо сопствену језичку културу, а да би све то требало да чинимо из разлога, мотива и чинилаца које проналазимо у елементарном самопоштовању и потреби да сопствени језик боље уредимо. Ништа не предузимамо како бисмо некоме начинили некакву штету. Негујући свој језик, разумећемо и потребу других народа да негују свој језик, као што ћемо, у складу са Уставом, законом и другим прописима ове земље, бринути да и језичка права националних мањина не буду угрожена. Ако тако буде, а до сада тако јесте било, онда што пре и што шире требало би да заснујемо непрестану акције бриге о сопственом језику. Та брига, као право и обавеза, не припада само лингвистима и књижевницима: она припада свима којима је на срцу српски језик, те изражајне моћи српског говора и писма.
Категорички императив српске језичке културе испоставља се као чин без којег српски народ не може ваљано да утемељи сопствени опстанак. Што пре сви почнемо о томе да водимо бригу, утолико пре ћемо бити спремнији за мултикултурални дијалог са другим народима и културама. Својим најбољим резултатима, српска култура је и у прошлости показивала колико је за тај дијалог способна и колико је у таквом дијалогу успешно проналазила аргументе за сопствено самодефинисање. Како некада, тако и сада! Како сада, тако и у будућности!“[3]
ЛЕПО И ТАЧНО ЗБОРИ, АЛИ ЗА ЋИРИЛИЦУ У МАТИЧИНОМ ПРАВОПИСУ ПРОТИВУСТАВНО ТВОРИ
Лепо речено нема шта. И тачно. И поучно. Јасно професорски и родољубиво. Српски. Свако нормалан мора похвалити ово излагање, ако не зна како он против ћирилице подржава неуставно решење питања српског писма (двописмо) у Правопису институције на чијем је челу у другом мандату. А такве лепе речи сигурно га кандидују код неупућених и за трећи мандат, а можда и у доживотном владању Матицом. А како му ми искрено као човеку желимо што дужи живот, он ће се сигурно борити за двоазбучје само српског језика и у новом најављеном српском правопису.
Али онај ко зна да је баш председник Матице српске Драган Станић (Иван Негришорац) само три године пре тога (2010), поводом предлога „Ћирилице“ да се на седници Скупштине Матице гласа о (не)уставности тог „реконструисаног Правописа српског језика у коме је свесно изиграна нормална уставна обавеза у Члану 10. Устава Србије (став први) који гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, Станић је, као председавајући Скупштини Матице, противно Статуту Матице српске, једноставно забранио гласање о реченој јасној (не)уставности новоиздатог „реконструисаног“ Правописа, али у Матици српској у сарадњи с Одбором за стандардизацију српског језика „реконструисани“ Правопис српскога језика из 1993. године није реконструисао двоазбочко решење питања писма из српскохрватског језика, слично као што је опасна надстрешница на Жел. станици у Новом Саду остала нереконструисана, па зато убила 15-оро недужних сиротих људи, међу којима има младих пред којима је требало да буде цео живот, исто тако је „нереконструисано“ двоазбучје у Правопису (што је била и остала обавеза из Устава Србије), после убијања 90 одсто ћирилице у Србији, остало да доврши убијање и овог остатка непуних просечних данашњих десетак одсто ћирилице.
НЕГРИШОРАЦ (СТАНИЋ): „ИСТОРИЈА НАМ ЈЕ ДАЛА ДВА ПИСМА“, САМО НАМА – СРБИМА
Уз то што је забранио гласање противно Статуту Матице српске, председник Матице је касније у разговору с нама из „Ћирилице“, с најважније столице у Матици српској, попут оног Луја у Француској „Матица, то сам ја“, рекао: „Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.“ На наше подсећање да је „историја нама давала и честе окупације, па – када смо успели да се ослободимо – није морало тако да остане“. На то је имао још само овај мудар одговор: „Немам више времена да разговарам с вама.“
Шта додатно рећи после Станићевих малопре цитираних оваквих великих речи после овога како је нама рекао о двоазбучју? Ми смо из „Ћирилице“ морали ово рећи у нашем коментару иза овога што је Станић говорио у свом излагању о српском језику и, посебно, ћирилици – после коментара Виде Даничића који је, на основу прочитаних речи, имао само хвалу за Председника Матице српске:
„Мој поштовани, пријатељу Виде,
Са закашњењем сам видео ово Ваше одлично реаговање поводом речи председника Матице српске Драгана Станића.
Морам Вас, нажалост, обавестити да је то његов покушај вађења себе од одговорности за своје речи и дела. То што Станић сада говори, то је оно ,споља гладац, а унутра јадацʻ.
Када је требало да стане на страну српског језика и ћирилице, Станић је на седници Скупштине Матице српске, силом функције коју обавља у Матици, забранио да се, на мој предлог као члана Матице српске, гласа о потреби да Матица не дозволи употребу Правописа српскога језика у коме је Пижурица, и поред обавезе из Члана 10. Устава Србије, решио питање писма у двоазбучју, што је у нашим условима било антиуставно сечиво под грлом ћирилице. А о настављању погубног двоазбучја мени се овако пред сведоцима обратио када сам ишао к њему да разговарам о грешци да се у Матици питање писма српског језика решава у двоазбучју као у време српскохрватског језика: ,Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.ʻ Када сам му пред истим сведоцима рекао да је ,историја Србима давала и многе окупације, па није морало тако да останеʻ, рекао је са своје ,висинеʻ (из фотеље председника Матице српске овако: ,Немам више времена да разговарам с вамаʻ.
НОВО ВИНО (СПАС ЋИРИЛИЦЕ) НЕ ВРЕДИ СИПАТИ У НЕОПРАНЕ СРПСКОХРВАТСКЕ ПРАВОПИСНЕ МЕШИНЕ
Дакле, мој пријатељу и истомишљениче Виде, Станић је чист ,споља гладац, а унутра јадацʻ и у пракси доказана штеточина за српску ћирилицу која је толико потиснута акцијом ранијих власти у комунистичкој Југославији и наметнуте народу навике на њу, да је њу немогуће вратити више у пуни живот најпре без Правописа српскога језика у коме ће и српски језик имати, као сви други језици и народи Европе, једно писмо. Не може се на стари начин и Станићевим ,вађењемʻ у историји спасити српско писмо по принципу ,једно збори, а друго твориʻ. То Вам је Станић у кога сте се понадали због неупућености у чињенице из његовог практичног понашања и подршке двоазбучју. Он само тако говори, а ми смо тако говорили пре њега 2004. године. у књизи „Српски језик под окупацијом латинице“, а он на то каже: ,Нама је историја дала два писма и тако мора да остане.ʻ
Немам лично ништа против човека Станића (он ми је и близак „земљак“ по рођењу, али то није довољно да му се оправда његов покушај накнадног лепоречивог а неуспешног ,вађењаʻ.“ У свом формално прелепом излагању.[4]
Знамо да се то (латиничење српског језика у Новом Саду и широм Србије, као ни пад надстрешнице у Новом Саду) нису могли случајно догодити јер није било неке натприродне појаве (није било класичне стране окупације Војводине и целе Србије од страних држава, као што није било после 1954. године стране окупације Србије, па нису странци забранили ћирилицу, као што се то догађало у време окупација Србије. И надстрешница је пала због пропуста људског фактора, као што је и ћирилица у Србију пала 90 одсто због пропуста првенствено у лингвистичкој струци која је увела на своје писмо страно, туђе писмо и чак су га неки лингвисти преименовали у „српску латиницу“, па чак је један (П. М.) преименовао хрватско национално писмо у „Вукову српску латиницу“, чиме је „омиљавао“ Србима туђе писмо као „домаће“. За српску ћирилицу је било комунистичке окупације хрватском латиницом, тзв. гајицом или гајевицом, како се у науци обично зове актуелно хрватско национално латиничко писмо. То се никако није могло, рекосмо, случајно догодити као што сви наши нормални грађевинци у „Ћирилици“ тврде да није било јаког земљотреса или неког прејаког урагана да би новосадска трагична надстрешница пала без пропуста људског фактора. Исто тако, наши језички стручњаци у ћирилици (има их око 300 учлањених, међу њима су се учланили међу првима најпре познати лингвисти проф. др Драгољуб Петровић (више година председник Стручне групе у „Ћирилици“, на нашу велику жалост од 16. новембра преселио се за вечност у неки, верујемо, бољи свет од овог овде на Земљи), затим проф. др Мато Пижурица, па, такође почивши „господин српске лингвистике“, како смо га у „Ћирилици“ звали с правом – проф. др Драго Ћупић, потом данас један од сигурно најбољих, срећом живих, српских лингвиста проф. др Милош Ковачевић и још неколико важних имена из језичке струке, а никако не заборављамо, такође нажалост, почившег од 2005. године, мр Бранислава Брборића, који није био формално наш члан с чланском картом, али је створио од почетка, као саветник у Министарству културе Драгана Којадиновића, плодоносну и непрекидну сарадњу с „Ћирилицом“ од њеног оснивања (2001). Из те сарадње са Б. Брборићем изникла је потпуно јасна за нормалне људе уставна обавеза из 2006. године у Уставу Србије у Члану 10 који се у ставу првом односи директно и експлицитно за српски језик и писмо у овој формулацији:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, а за друге језике и писма службеност у складу с Уставом регулише став други тог члана и та обавеза у вези с мањинским језицима у Србији није никад била под знаком питања ни у формулацији ни у пракси, па је непотребно да је цитирамо овом приликом. То наше решење питања писма српског језика у српском Уставу из 2006. године је, у ствари, исто оно решење које влада у свим другим језицима у целој Европи и оно се примењује свуда у Европи, осим у Србији, где је једино матичном (српском) писму уведено хрватско латиничко писмо у статусу алтернативног писма, у ствари параписма, које је плански одузело ћирилици око 90 одсто простора у српском језику. Српском писму смишљено од комуниста 1954. године по Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности писама“ које су српски лингвисти продужили као што се то радило после реченог договора који су Хрвати поништили још 1967. године, а српски лингвисти га се у пракси држе и данас и поред свог у почетку невољног пристанка да се врати претходно изворно име српском језику. Истина, српска лингвистика није вратила чак ни име српском језику свуда, па и данас у САНУ-овом Институту за српски језик још не израђују нови томови не речника српског језика, него и данас објављују нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика, што, нажалост спада у глупости које српски народ зове „српска посла“.
ИЗ ДВОАЗБУЧНЕ ПРАВОПИСНЕ ФРУЛЕ НЕ НИЧЕ ЋИРИЛИЦА
Све до комунистичке Југославије и Новосадског договора (1954) Срби (већински по вери православни) служили су се стопостотно својим ћириличким писмом и нису имали никаквих проблема у томе у оквиру свог језика па ни у време Краљевине Југославије у којој је формално постојао назив, најпре, „српско-хрватско-словеначки“, а онда „српскохрватски“.
Устав Србије је у Члану 10. у ставу првом решио питање писма сасвим у складу са свим решењима питања писма у сваком другом језику у целој Европи и престижном свету у једноазбучју (ћириличком), али лингвисти су у струци, тј. у Правопису српскога језика опструисали ту уставну обавезу и задржали, као у српскохрватском језику, шизофренију (подељеност српскога народа у писму) само у српском језику.
Нормално би било да неко неизоставно одговара за то што је директно утицао правописним противуставним решењем утицао да се настави раније убиство 90 одсто српског писма у језику Срба до краја данас важећим противуставним решењем питања писма у српском још важећем правопису.
Морало би се одговарати за убиство 15-оро људи надстрешницом, као и за убиство 90 одсто српског националног писма неуставним двоазбучјем, с тежњом да се то убијање убрзо докрајчи сто одсто. И то је за очекивање да се догоди уколико и најављени нови српски правопис буде задржао постојеће данашње противуставно решење питања српског писма задржавањем туђег параписма само у језику српског народа. Ако се не би одговарало за надстрешницу и српску ћирилицу, људи би од неких нових надстрешница и остаци ћирилице од продужетка правописног противуставног двоазбучја у Србији били би, не дај Боже, поново убијани.
У Новом Саду, 26. новембра 2024.
За „Ћирилицу“
Драгољуб Збиљић, с. р.
Биће достављено:
Одбору за стандардизацију српског језика и Матици српској који су задужени за нови најављен српски правопис.
[1] В. изворно: Печат, стр. Култура, Иван Негришорац, „Рат за српски језик и правопис“, 30. август 2013.
[2] Исто.
[3] Исто.
[4] Исто.
