Отворено писмо Филолошком факултету универзитета у Београду
ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
Поштовани,
Наше удружење, као и удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, брани ћирилицу од високошколованих Срба. За њен потоп до сада смо указивали на одговорност Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика, који истрајавају на двоазбучју у српском правопису. Особито смо указивали на одговорност државне власти, тј. председника државе, који неће да спроведе уставни пропис о језику и писму, по коме је србско писмо само ћирилица, Сада се обраћамо Филолошком факултету у Београду, чији већ времешни професори кроје судбину ћирилице, и чине тај факултет непресушним извором интелектуалаца који ће одбранити од Срба оно што је хрватска латиница већ освојила у србским земљама. Плодови таквог несрбског образовања су књижевници који своја дела штампају хрватском латиницо, као и млади лингвисти који имају своје „Друштво младих лингвиста“, у чијем логу су измешана ћириличка и латиничка слова.
Показаним деловањем тог факултета даје се „научна“ подлога политичарима да могу игнорисати постојећи уставни пропис о језику и писму, иако се о њему изјаснио србски народ на реферндуму за устав 2006. године.
Ми ово пишемо иако је велика вероватноћа да ћемо бити игнорисани, јер нас већ игноришу сви медији осим сајтова „Наука и култура“ и „Борба за истину“. Али ми верујемо да се на том факултету макар мало и србски мисли, те да има и стида због суноврата ћирилице. На пример, проф. др Милош Ковачевић је у задње време прихватио став удружења за одбрану ћирилице, кога она заступају дуже од две деценије – да је могуће враћање ћирилице србском народу само као јединог србског националног писма! То је став и легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића, који је искључиво заслужан за прву у историји уставну заштиту ћирилице из 1990.г. Особито је важно то што је академик поделио употребу писма на службену и приватну, а то данас прихвата и М, Ковачевић. Поменимо и то да је пре четири године и академик Срето Танасић говорио за медије да латиница није србско писмо. Међутим, он је ућутао јер није добио подршку већине. Кад се о томе не оглашава проф. др Александар Милановић, а он је председник Савета за србски језик, значи да је и даље за двоазбучје. Данас је М. Ковачевић једини активни универзитетски професор који јавно подржава поделу употребе писма као и академик Лукић – на службену и приватну. Али главни редактор садашњег правописа проф. др Мато Пижурица је забетонирао став супротан академику Лукићу- службена употреба ( оно што пише држава) и јавна употребу у којој се може писати како се коме прохте, Он тумачи овако:
„Спадам у оне који су на разликовање службене и јавне употребе пристали. Не невољно, него уверено,“ ( Његов „Прилог дефинисања домена службене и јавне употребе језика и писма,“, САНУ, 28.октобра 2013.).
Пижурица је опасан по ћирилицу и кад је у пензији, јер је члан комисије за писмо Одбора за стандардизацију српског језика. Али не могу га зауставити само Танасић и Ковачевић.
Ваши професори се понекад и огласе у јавности, да покажу да латиничење није до њих. Као оно кад на својим високоученим скуповима истичу да они одавно говоре да је ћирилица примарно србско писмо, али их нико не слуша. Па не може их ни слушати, јер је то само бесмислица, па већ готово и само њихова поштапалица којом скривају своју кривицу. Односно, да би скренули пажњу са своје суштинске кривице – двоазбучје у србском правопису, које је у супротности са уставним прописом о језику и писму.
Да је Србија уистину правна држава, мишљења лингвиста о употреби писма би била неважна јер је то решено чланом 10 Устава Србије:
„У Републицио Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо,“
Дакле, нема никакве јавне употребе, него су њу измислили лингвисти да би оправдали своју издају ћирилице двоазбучјем.
Ако је декан на страни ћирилице, а не на страни двоазбучја, што значи на страни хрватске латинице, он би могао организовати да факултет, а не поједини професори, изађе у јавност са ставом да ли је факултет за примену Устава по питању писма, или је за отписивање ћирилице двоазбучјем. То би се могло учинити преко „Новости“.
За случај да и декан факултета мисли србски о ћирилици, као и С.Танасић и М. Ковачевић, предлажемо да у смислу припреме за разговор са професорима лингвистима обрати пажњу на ове необориве чињенице:
Прво, председник Матице српске проф. др Драган Станић, или челни часник како се та национална установа представља на интернету, писао је пре четири године у часопису „Печат“ да је избројао у улици Новог Сада укупно 1,5% ћириличких натписа.
Друго, постојећа правописна норма о два србска писма супротстављена је уставном пропису о једном србском писму.
Треће, председник државе никад није рекао народу да ће бити примењен уставни пропис о писму, али јесте више пута говорио у камере ТВ да је наша и латиница, а што је смртоносно по ћирилицу.
Четврто, године 2017. лингвисти у сарадњи са Министарством за културу и информисање понудили су свој предлог закона о језику и писму, али он није стављен у скупштинску процедуру у наредне четири године. А кад држава одбије нешто за шта се залагало и једно министарство, то је могло бити учињено само са највишег места. Потом су НОВОСТИ извршиле притисак на власт објављивањем текстова наручених од интелектуалаца познатих у јавности, па је предесдник државе морао реаговати тако што је експресно усвајен његов предлог закона.
Баш као и данас кад се он не слаже са Владиним предлогом Закона о универзитету, па ће он дати свој предлог.
Лингвисти су садашњи председников закон о језику и писму прво дочекали на нож, да би се онда, из неког тајног разлога, нагло предомислили и обасули га похвалама. Данас Савет за српски језик тражи доношење новог закона, и то оправдано јер је овај постојећи срамота оних који су га писали, оних који су га изгласали и оних који су га хвалили.
Пето, данас се као главни разлог задржавања хрватске латинице у србском правопису наводи то што бисмо остали без србског књижевног стваралаштва на латиници, створеног у време језичког заједништва са Хрватима у време Друге Југославије. То је неозбиљно и неодговорно јер требамо већ једном раскинути са србохрватством на исти начин на који су то учинили Хрвати. Они су у свом правопису написали да се хрватски језик пише латиницом, а негде иза тога написали су да у хрватску културну заједницу спадају књижевна дела хрватских аутора која су некад штампана ћирилицом. Само треба поступити аналогно томе: србски језик се пише ћирилицом, али у србску културну баштину спадају и дела србских аутора која су некад штампана на латиници.
Шесто, занемарив је проценат дела србских књижевника која се данас штампају ћирилицом, али Удружење књижевника Србије не намерава да ту срамоту отклони, него моли релевантне европске институције да нађу решење како се њихово латиничко стваралаштво не би књижило у хрватску културну баштину. А ови за то не маре јер су ову „србску“ латиницу већ регистровали као хрватско писмо. Европа ионако неће да прими Србе у своје окриље, а они се још и упињу тражећи за себе оно што нема ниједан други народ у Европи – два писма. А да невоља буде још већа, једно од тих писама би требало да се дели са хрватским народом, са којим Срби немају пријатно искуство у прошлости. Па што је превише, превише је! Ти књижевници су пригрлили хрватску латиницу управо учећи на Филолошком. факултету у Београду.
Седмо, реузлтат наведене србске „памети“ видимо опет у Новом Саду, у коме проф. др Динко Грухоњић овако ликује над страшним србским поразом.
„А шта нам говори мањак ћириличких табли? Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она Срска Атина, у којој се мислило и на ћирилици писало. Друга је отмено држање латинице.“
Осмо, нико осим народа у удружењима за одбрану ћирилице није јавно приметио.да су лингвисти, књижевници, политичари и цела „елита“ послали ћирилицу у историју тиме што је држава за њу саградила музеј негде у брдима код Бајине Баште, а нико није јавно приметио да смо тако сахјранили ћирилицу.
Девето, ако се уистину тежи уједињењу Срба са обе стране Дрине макар на основи културе, па и имањем јединственог правописа, како је могуће да ни Филолошки факултет у Бањој Луци, ни Филолошки факултет у Београду нису јавно приметили да је у Републици Српској донет неуставан закон по коме тамо нико више није обавезан да србски језик пише ћирилицом, па ни сама држава?
Срдачан поздрав!
СРБСКО НАЦИОНАЛНО УДРУЖЕЊЕ “СРБСКА АЗБУКА“
Председник: Немања Видић, дипл.инж.
Прилози; Допис Матици српској број 07/24 од 15.11.2024
Текст „Завршна сцена издаје ћирилице“.
