Најлепша прича 2024. године – Две девојчице су добиле маму и тату
Почетком октобра ме позвала једна жена која је у поступку усвајања детета. Причала ми је причу о томе како су нашли девојчицу коју би усвојили, али она има и сестру, а установе задужене за поступак усвајања су саветовале да се девојчице не раздвајају.
„Старија девојчица је дете са потешкоћама у развоју“, каже ми.
„Ја не знам да ли ћу то моћи“, додаје.
Уздахнула сам. Могла сам потпуно јасно да осетим место на ком је та жена била. Морала је да донесе одлуку која је толико тешка и толико захтевна. Која се не односи само на њен живот већ на најмање четири живота. Схватала сам колики јој је терет стављен на леђа.
А она је у свему томе позвала мене. Мене коју не познаје. Мене јер је за моју причу чула и прочитала. Искрено да вам кажем, осетила сам се почаствованом.
Сузе су ми стајале на врху грла. Удахнула сам дубоко и почела да говорим. Причала сам све што сам мислила да јој морам рећи. Говорила сам јој о томе колико је тешко бити мама детета са потешкоћама у развоју, да мора имати помоћ, да је систем такав – какав је, да многе ствари мора носити и радити сама… Тек између редова, стидљиво, поменула сам љубав, срећу и захвалност коју ће од детета добити. Плашила сам се да је својом позитивношћу не утичем на њену одлуку, иако сам свим срцем навијала да девојчице добију маму и породицу.
Разговор смо завршиле тако да сам помислила да је од усвајања одустала.
Међутим, јасно вам је шта се десило јер је ово најлепша прича ове године! Две девојчице су добиле маму и тату. Једна мама и један тата су добили ћерке. Овај свет је богатији за једну породицу. А свемир се, гарант, мало проширио да направи места за љубав која се покренула.
П. С. Јутрос ми шаље снимке и фотографије својих ћерки и ја не могу да се нагледам те слаткоће и наслушам оног шушкавог дечијег гласа док рецитује: „Заба скаце, хоп – хоп!“
Аутор: Бојана Нешић
