Мост
Тада сам први и последњи пут прешао преко њега, тада сам први и последњи пут носио пиштољ.
Прољеће 1991. године, „кува“ се, кажу рат ће. Мени 12 година, једини Србин у разреду. Редовно ме „мале усташе“ малтретирају, једном су ме и групно истукли. Окружили ме и Никица мој комшо, старији од мене пар година пита јесам ли четник? Јеси ли ти усташа? Каже јесам. Онда сам и ја четник. Изудараше ме.
Мјесецима смо већ живјели у страху, долазили на посао и у школу, а ноћевали у Пребиловцима.
Једном само кроз школу простуји вест ЗАТВОРЕН МОСТ! Одмах је отац покупио нас тројицу и мајку. Кренусмо на мост, срећом заустави нас кум Раде. Немате куда ићи, хосовци су га блокирали, само ће вас измалтретирати. Каже стари ај да видимо какво је стање на старом жељезничком мосту.
Довезли се видимо хосовци и на њему. Немамо куд. И таман док размишљамо шта да радимо видимо они хосовци полако одоше са моста. Размишљамо, мора да је смјена страже, а други још нису стигли. Каже стари, ајте ви полако преко моста ја ћу касније изаћи и стави ми пиштољ тетејац у ђачку торбу. Кренусмо нас три брата са мајком преко моста. У једној руци носим ђачку торбу у другој кавез са штиглићем, којег смо ја и бураз ухватили (то је све што смо понијели из стана!).
Пређосмо мост кад се одједном заустави неко ауто поред нас. Непознат човјек каже сједите знам ђе сте пошли.
Нас тројица сједосмо позади. Знојавом руком сам стезао пиштољ у ђачкој торби. Урадићу нешто, ако нас човјек покуша преварити и одвести усташама. Као ја бих нешто урадио са својих 12 година.
Тај дан је дијете од 12 година одрасло!
Одвезао нас је у Пребиловце, очев познаник. Хвала му.
Отац ми је причао, док је рат увелико трајао пустио је штиглића из кавеза, није више имао хране да му даје. Птица се данима враћала и кроз отворена врата слијетала на радни сто, пјевала и цвркутала онако лијепо како умије само штиглић.
Аутор: СРЖ
