Mitr. florinski Irinej: Šta društvu nudi homoseksualna porodica?
Mitropolit florinski Irinej: Koliko god neki lepo izrežirani intervjui pokušavali da nas ubede u normalnost, ljubaznost i ljubav gej „roditelja“ prema usvojenoj deci moramo da se zapitamo čemu to služi? Porodici? Braku? Očinstvu? Majčinstvu? Razvoju mladih? Duhovnom nasleđu? Da li će LGBT zajednica nakon ovoga zahtevati i legalizaciju poligamnih brakova? Jasno je samo ovo: duhovna smrt do koje će dovesti zakon o gej brakovima grčki parlament je zakonom ratifikovao.
U vremenu kada savetnik patrijarha Vartolomeja i fanarski teolog, protođakon Jovan Hrisavgis kritikuje proteste Grčke crkve protiv zakona o LGBT brakovima i njihovu „militantnu“ podršku sa Svete Gore, govoreći da je „žalosno što je Crkva primitivna“ i izražavajući nadu da „svet neće slušati zastareli monolog Crkve“, a poglavar grčke Arhiepiskopije američke Elpidofor, govori da „Crkva treba da pronađe novu ravnotežu“, mitropolit florinski Irinej zapitao se šta to istopolna „porodica“ može da ponudi društvu. Prenosimo njegovu besedu u celini:
Obraćam Vam se sa osećanjima bola i tuge zbog usvajanja zakona o homoseksualnim parovima, njihovom braku i pravu na usvajanje.
Hajde da se setimo kada je 28. maja 1979. godine Grčka pristupila tadašnjoj „Evropskoj ekonomskoj zajednici“ (EEZ), preteči današnje „Evropske unije“.
Francuski list „Le Monde“ je tada pozdravio našu zemlju rečima: „Pozdravljamo zemlju Filokaliju, zemlju Vasilija, Grigorija, Zlatousta!“
Grčku nisu pozdravili prvenstveno zbog njene starogrčke mudrosti, već zbog njenog pravoslavnog hrišćanskog identiteta, njenih otaca, svetitelja, Božanske mudrosti i jevanđeoskih načela.
Danas, 44 godine kasnije, isti list, u svom elektronskom izdanju, povodom usvajanja zakona o „istopolnom braku“ i „istopolnom roditeljstvu“, piše da ova odluka „predstavlja malu revoluciju u društvu gde je uticaj Pravoslavne crkve i tradicionalne porodice još uvek značajan“.
Ali šta se promenilo, dragi moji, za 44 godine? Šta je tokom ovog perioda ocenjeno kao toliko dragoceno da se smatra važnijim od najmanje 3000 godina naše starogrčke kulture i 2000 godina hrišćanske tradicije kada je u pitanju porodica? Zašto sile truležnog sveta sveta ulaze u ljudsku istoriju i progone Hrista i Crkvu iz života i srca čoveka? Zašto žurimo ka onome što zadovoljava naše instinkte i želje, zaboravljajući na samog Tvorca koji nas je obdario slobodom volje?
Danas je čovek prestao da bude prosvetljen blistavom svetlošću Božijom, a prirodna posledica je da mu tama stvara sporu mučnu duhovnu smrt. Ovu duhovnu smrt, koja će prvenstveno dovesti do nesreće male dece, grčki parlament je zakonom ratifikovao. Kuda klizimo? Dokle ćemo dozvoljavati da se ukidaju naša hrišćanska načela i predanja, vrednost ljudske ličnosti, poštovanje žene i muškarca, odbrana nerođenog deteta, instrumentalizacija ženske prirode?
Šta zadovoljava brak homoseksualaca i njihovo usvajanje dece? Da li služi ljudskoj prirodi, ili je zloupotrebljava? Da li udaljava čoveka od njegovih duhovnih i bioloških korena? Da li krši savest, slobodu i razum većinskog grčkog društva? Da li uništava i krši karakter porodice?
Filokalijska Grčka postala je prva pravoslavna zemlja koja je sa velikom većinom i bez razmišljanja proslavila usvajanje zakona o „istopolnom braku“ i „istopolnom roditeljstvu“. Grčka demokratija danas doživljava diktaturu male manjine na štetu celog društva. I dok je Trg Sintagma bio osvetljen reflektorima i kamerama stotina novinskih dopisnika iz celog sveta, grčki poslanici – nametnuli se tamu (evropskog) progresivizma.
LGBT zajednica je uspela da obezbedi prava koja je njen lobi zahtevao. Ali, pitamo se, zašto? Šta društvu nudi homoseksualna porodica? Koje vaspitanje može da prenese deci koja će na neprirodan – možda i nemoralan – način biti stečena? U ime prava nekih ljudi – na sreću, njih je malo – sveta institucija porodice se sravnjuje i gazi. Koliko god se neki lepo režirani intervjui trude da nas uvere u normalnost, dobrotu i ljubav gej roditelja prema usvojenoj deci, ne postoje svedočenja dece koja to potvrđuju. Dakle, čemu to služi? Da li služi modelu porodice? Braku? Očinstvu? Majčinstvu? Duhovnom nasleđu? Odgovor može dati svako od nas. Ali hajde da to razmotrimo i sa stanovišta dece. Da li služi pravima deteta da nema biološke, etičke i emocionalne uzore majke i oca? Da li uvođenje termina „roditelj 1“ i „roditelj 2″ služi duhovnom razvoju mladih? Da li se priprema put za učenje novih modela porodice u školama? Da li se otvaraju vrata duhovnom rasulu i moralnom propadanju? Da li će LGBT zajednica zahtevati legalizaciju poligamnih brakova?
Nasuprot celoj ovoj paničnoj, sebičnoj, jednostranoj potrazi za pravima, desetine problema muče naše društvo i tiču se apsolutne većine. Ko se brine o ovim problemima? Višečlana porodica, samohrane majke, zlostavljane žene, radnici, naši poljoprivrednici koji se trenutno bore, naša omladina, naši đaci, naši studenti, naši ekonomski oslabljeni sunarodnici, bolesni, zavisni ljudi i naše starešine strpljivo traže pravo na dostojanstvo, ali ne dobijaju razumevanje države. Naša omladina traži uzore, utočište od zbunjene savremene stvarnosti, ali intelektualna elita grčkog društva opasno ćuti, jer su njihove snage iscrpljene u borbi za pravdu.
Crkva nas ne osuđuje, već uči; ne poništava, već isceljuje, jer je pristanište i utočište svakom čoveku, koji je telo Hristovo. Hrišćanin poštuje, voli i grli svakog čoveka, jer je to prvo učinio Gospod naš. Crkva ima misiju da ukine diskriminaciju i održi jedinstvo. Strpljivo čeka sve, nikoga ne odbacuje i poziva da zatvorimo uši za glasove koji izazivaju nemir, razbijaju jedinstvo i ne poštuju čoveka. Zna da čeka i uči pokajanju, donosi isceljenje poštujući bolesnika koji je Božje stvorenje. Ovo isceljenje počinje ličnom borbom svakog od nas, da bismo negovali dušu svoju protiv svojih strasti, vrlinama i metodama našeg pravoslavnog učenja.
Dragi moji i voljeni,
Teška srca vam se danas obraćam, moleći vas da iscelimo sebe, kako bismo promenili celo naše društvo. Ako smo uklonili Hrista iz naših života i društva, onda neka svaki od nas potraži ličnu odgovornost koju nosi. Pomolimo se da postanemo bolji, kako bi ljudi razumeli vrednost hrišćanina u društvu. Radujemo se napretku kada on ima za cilj duhovno ispunjenje čoveka, a ne kada vodi u tamu, kao što to čini sadašnji pokret. Ne zaboravimo da čuvamo naše žive hrišćanske tradicije, kao što je od prvih hrišćana tražio apostol Pavle.
Pozivamo danas hrišćanske majke, hrišćanske očeve, našu omladinu da žive po Jevanđelju, da žive ne za sebe, nego za druge, kako bi se stvorilo bolje društvo, zasnovano na hrišćanskim principima, što je i jedna od misija naše Pravoslavne Crkve.“ Pozivamo roditelje da podrže i pomognu svojoj deci u traženju istine i dok traže shvatiće da je jedina istina Hristos. Pozivamo naše učitelje da podučavaju mudrosti starih Grka i svetitelja Crkve. Samo taj način možemo izgraditi budućnost naše dece; ne dajući im zakonska prava kao oružje samouništenja, nego kao oruđa života kulturu, tradiciju i vrednosti naše vere. Sve ovo ima ime i zove se Hristos.
Pozivamo sveštenike, đakone, monahe i monahinje naše eparhije da životno iskažu ljubav, dobrotu, razumevanje, jedinstvo i svetost; vrline kojima nas je obdario Hristos. Zakoni se menjaju i oni koji su danas srećni, sutra će tugovati za zlo koje su učinili. Međutim, Hristos je bio, jeste i biće večna radost, istina, vaskrsenje, život i sloboda.
Autor: Mitropolit florinski Irinej
Izvor: Prijatelj Božiji
