Логичне грешке
Логичке грешке представљају закључке или аргументе који на први поглед могу деловати ваљано, иако то у стварности није тако. Оне могу бити ненамерне – грешке у самом расуђивању, и намерне – када се користе свесно, као трик у некој расправи, или део реторичке тактике којом се публика наводи на неисправан закључак. Дакле, у овом другом случају, оне нису само „грешке”, већ и средства манипулације.
У наставку су описане неке од логичких грешака које људи свакодневно чине, и чије препознавање доприноси исправном доношењу закључака и развоју критичког размишљања.
—
Црвена харинга
Црвена харинга је риба јаког мириса за коју се верује да може псе трагаче скренути са правог пута. Као метафора, термин „црвена харинга” се примењује код заплета радње у романима и филмовима – када неки „лажни траг” заводи читаоца или гледаоца. Као логичка грешка, црвена харинга подразумева одговор којим се особа удаљава од главне теме на коју се питање односи и скреће пажњу на неки детаљ или споредну тему.
Пример: на питање које се тиче пораста криминала и корупције у држави, политичар одговара причом о повећању плата и пензија, и на тај начин скреће причу на поље на којем се осећа сигурније.
—
Лажна дилема
Лажна дилема, позната и као црно-бела дихотомија, је логичка грешка која настаје када неко намеће искључиво две опције између којих треба изабрати ону исправну, иако оне заправо нису једине.
Ова грешка се може правити случајно када се несвесно занемаре друге могућности, али и намерно, нпр. када се потенцира на политичкој поларизацији: „ко није са нама или ко је против нас, тај је са њима (непријатељима)”, „свако ко је против власти, тај је против државе“ и слично.
Историјски пример: изјава Џорџа Буша после 11. септембра 2001: „Или сте са нама или сте са терористима.”
У српском политичком дискурсу присутна је подела на прворбијанце (самозване националисте или суверенисте) и другосрбијанце (грађане, или поспрдно – грађанере), између којих се често не даје простор онима који критикују наративе и једне и друге стране.
Црно-бела дихотомија присутна је и у маркетингу, када се неки производ представља као једини добар, па су самим тим сви остали лоши.
—
Позивање на већину
Овде се као аргумент користи чињеница да већина верује у исто или се на исти начин понаша у одређеним ситуацијама, па би самим тим то требало да буде исправно.
Мана овог аргумента је у томе што популарност неке идеје нема апсолутно никаквог утицаја на њену валидност. Да је другачије, Земља би вековима била равна, како би се прилагодила популарном веровању.
У другој варијанти, неко ко учествује у јавној расправи може намерно подилазити већини која гаји неку заблуду, да би дискредитовао саговорника који говори супротно.
—
Позивање на ауторитет
Ова грешка се дешава када неко сматра да ауторитет, слава или репутација неке особе аутоматски доказују да је њена тврдња тачна. Када људи некога доживљавају као ауторитет, они су често когнитивно пристрасни, претпостављајући да је он увек у праву – па и онда када његова стручност није релевантна за одређену тему, или када је преувеличана, а неретко и када је реч о лажном стручњаку кога су медији претворили у „стручњака”.
Грешка настаје ако се тврди да је мишљење било ког ауторитета увек суштински тачно и да не подлеже ничијој критици. Сем тога, ауторитет може свесно говорити или деловати у супротности са сопственим знањем.
Пример:
Особа А: „Прочитај устав. Зар није очигледно да је то што он говори противно уставу државе?“
Особа Б: „Он је доктор права, а ти си електротехничар – како мислиш да боље познајеш устав од њега?“
Особа Б прескаче аргумент и позива се на звање и ауторитет особе, што је погрешно.
—
Генерализација
Генерализација или узимање дела за целину је логичка операција којом особа, на основу посматрања једног дела неке целине или недовољног броја репрезентативних случајева одређене групе, долази до уопштене тврдње или закључка који важи за целину, односно за све чланове групе.
Пример: особа на основу личног искуства са неколико припадника одређене нације, доноси суд о целој нацији.
—
После тога, дакле због тога (Post hoc ergo propter hoc)
Код ове грешке, особа тврди да постоји узрочно-последична веза само зато што се нешто дешава након нечег другог – прво је узрок другог.
Индуктивна генерализација може бити правилно изведена, али погрешно тумачена. Неко ко би тврдио да иза дана увек следи ноћ не би грешио, али ако би неко на основу тога тврдио да је дан узрок ноћи учинио би логичку грешку Post hoc ergo propter hoc.
Ова грешка се састоји у томе да се сталан след појава узима као сигуран доказ узрочне везе, што не мора бити.
—
Грешка из прижељкивања (Appeal to Hope)
Ово је једна од најчешћих логичких грешака, која се дешава у складу са изреком да људи виде оно што желе да виде. Због емоционалне пристрасности, наше личне жеље често утичу на објективно расуђивање. Грешка настаје када се верује да је неки закључак истинит само зато што се жели да буде истинит, а не зато што постоје објективни докази који га поткрепљују. Жеља за неким исходом замењује стварне доказе и логичке аргументе, које особа прескаче и занемарује.
—
А шта је са…? (Whataboutism)
Код ове логичке грешке фокус се преусмерава на поступке друге стране, чиме се проблем не решава. Тактика се користи да замени дискусију о једном питању дискусијом о другом, што је често праћено упућивањем на двоструке стандарде. То аргумент не чини неоснованим или нетачним.
Пример 1:
„Влада САД подржава диктаторске режиме и релативизује њихове злочине онда када њој то одговара.“
– „А шта је са Русијом, зар она није савезник Сирије и Ирана?“
Пример 2:
„Ова власт је огрезла у корупцији и криминалу.”
– „А они пре њих као да нису то исто радили?”
И да јесу, то не може бити оправдање.
—
Златна средина
Златна средина или аргумент умерености (argumentum ad temperantiam) јесте логичка грешка која настаје када се тврди да је истина увек између две супротстављене позиције. Не мора нужно значити да је аргумент средине погрешан, јер између екстремних схватања он може бити исправан; али у многим ситуацијама он представља грешку. Грешка се некада користи да се остане у неутралној позицији. Међутим, када неко заиста говори истину, средина између истините тврдње и лажне тврдње увек је лаж.
Као пример, замислите особу која чита писма Томаса Мана у којима он критикује нацистичку пропаганду, а онда доноси закључак да је истина ипак негде на средини.
—
Напад на личност (Ad hominem)
Код ове логичке грешке прескачу се аргументи које нека особа износи, и врши се напад на њену личност; пажња се усмерава на статус, звање, особине – стварне или измишљене, а понекад чак и на изглед и физичке карактеристике. Некада се ова грешка прави намерно, услед немогућности побијања аргумената у расправи; некада се прави и несвесно, на пример из личног анимозитета према особи која износи аргумент.
Пример: „Онај чупави алкохоличар, са минђушом у носу… он зна, он се нашао паметан да ми објашњава.“
Чак и да јесте алкохоличар, то не значи да оно што говори није истина.
—
Аргумент страшила (strawman argument)
Ова логичка грешка укључује замену теза, а такође може бити и подврста напада на личност. Она означава ситуацију у којој неко, најчешће намерно, мада понекад и из незнања, заблуде или пристрасног размишљања, погрешно протумачи или изобличи аргумент друге стране, па затим побија изврнуто значење изјаве. Дакле, уместо одговора на оригинални аргумент, критикује се његова карикатура. Метафорички, уместо правог човека, напада се страшило – човек од сламе, којег је лако оборити.
Пример 1:
Особа А: „Кажу да ко не воли псе, тај не воли ни људе. Али Хитлер је обожавао псе, а знамо какав је био човек.“
Особа Б: „Аха, значи хоћеш да кажеш да су сви који имају псе лоши људи. Каква глупост!“
Пример 2:
Особа А: „Не свиђа ми се тај споменик, има кичастих детаља на њему, а и локација је могла бити боља.“
Особа Б: „Ви аутошовинисти мрзите све што има везе са српском историјом.“
—
Позивање на емоције (Appeal to emotion)
Овде је реч о изазивању емоционалне реакције уместо изношења аргумента. Апели на емоције укључују апеле на страх, завист, мржњу, сажаљење, понос… Важно је напоменути да понекад логички кохерентан аргумент може инспирисати емоције или имати емоционални аспект, али проблем и заблуда настају када се емоције користе уместо логичког аргумента или да би се прикрила чињеница да не постоји убедљив рационалан разлог за нечији став. Сви, осим психопата, могу потпасти под утицај емоција, па су апели на емоције веома честа и ефикасна тактика аргументације, али су у крајњој линији погрешни и непоштени.
Аутор: Разбистравање
