Крст и рат
То вече старешине, колеге из моје борбене групе, припадници војне полиције, кришом, долазили су један по један са истом намером.
Тражили су рибљу конзерву, нудећи у замену за месну нарезак, паштету или већ шта су имали, сутра је Велики Петак, хтели су да отпосте бар тај дан.
Тих дана борбена дејства у Метохији, сваким даном су била све тежа и тежа, како се Васкрс приближавао то се просто осећало у ваздуху, Кошаре су то и запечатиле.
Често сам гледао војнике у заседи, како би напете тренутке скратили прављењем Крстића, један би укрстио две гранчице, које би скинуо са гране која га закљањала, други би ножем дуборезао парче дрвета које је крај себе нашао, правећи невештим покретима најлепши крст за себе, трећи би гледајући преко нишана у даљину једном руком трљао крстић који му је мајка или супруга пред полазак на Косово окачила око врата.
Највише сам се радовао мом војнику који се крстио у манастиру Високи Дечани, а уз то сам му био кум.
За време битке на Кошарама, када је било најтеже, једна група војника помазивала се са светим уљем са Христовог гроба, које је добила неколико дана пре тога од игумана Дечана.
Они ревносни, иако је то тада било забрањено, набавила је икону Пресвете Богородице, испред које их је чекало са задатка увек упаљено кандило.
Да војник спусти главу и да се прекрсти кришом, то је било сасвим нормално, други су мицали уснама изговарајући само себи и Богу знану молитву, трећи би бар погледали у небо са уздахом и надом.
Најбоље и најлакше је прошла група из Ниша, који су захваљујући труду свога старешине, дошли на свето Косово као вековни ратници, причешћени носећи на рамену обележје светог Кнеза Лазара.
Сећам се групе војника који су сваки слободан тренутак користили да заједно изговоре молитву Оче наш, Богородице Дјево и симбол Вере “Верујем у једнога Бога…“.
Они су посебно пленили мирноћом, стабилношћу, чак се на њиховим лицима није видео ни умор ни страх. То је деловало и на оне около.
О броју новокрштених полицајаца у већ поменутом манастиру Дечанском, немам довољно речи ни простора ни времена, срећа је да су монаси имали толики број пешкира за овај свети чин.
Ово је само делић тајног оружја Срба које је многима сачувало главу, а још више душу.
Рат је животна (не)прилика где се од човека војника очекује и изискује морално психичка стабилност, духовна зрелост, нема се времена за душегубну,,слободу,,.
Аутор: Горан Јосијевић
