Косово и Метохија – народ без заштите, Црква на удару
Живот у сталном страху
Више од двадесет пет година након доласка међународних снага на Косово и Метохију, српски народ у јужној српској покрајини и даље живи у атмосфери несигурности која се, уместо да јењава, из године у годину појачава. Оно што је требало да буде прелазни период под окриљем Резолуције 1244 Савета безбедности УН, претворило се у трајно стање правне и безбедносне неизвесности за преостало српско становништво.
Посебан облик притиска представљају све учесталија хапшења Срба на основу оптужби за наводне ратне злочине из периода пре више од две и по деценије. Реч је о поступцима у којима недостају уверљиви докази, а које бројни аналитичари и представници српске заједнице описују као инструмент политичког застрашивања, а не остваривања правде. Занимљиво је да се готово сва оваква процесуирања воде искључиво против припадника српског народа, док злочини почињени над Србима – убиства, трговина људским органима, отмице, прогони, уништавање имовине – остају без судског епилога.
Ситуација се додатно погоршала након трагичних догађаја у Бањској у септембру 2023. године, након чега је уследило појачано присуство специјалних јединица, нови талас хапшења и притисци на преостале српске институције у области здравства и просвете. Овог лета, приликом обележавања Видовдана на Газиместану, косовска полиција је, према сведочењима учесника, без икаквог видљивог повода приводила и физички злостављала српску омладину која је дошла на литургију, приморавајући притворене да узвикују пароле у прилог самопроглашеној независности Косова.
Ћутање Београда
Оно што посебно забрињава јесте изостанак делотворне реакције државе Србије. Иако Устав Републике Србије и даље третира Косово и Метохију као саставни део државне територије, званични Београд годинама уназад показује пасивност према кршењу права српске заједнице. Бриселски споразум, потом Вашингтонски споразум и, најзад, тзв. Француско-немачки план, резултирали су постепеним демонтирањем преосталих институција Републике Србије на терену, док заузврат нису обезбедили ни безбедност, ни правну заштиту, ни политичку равноправност Срба.
Аналитичари који прате прилике на Косову и Метохији указују да међународне мисије распоређене после 1999. године – UNMIK и KFOR – нису испуниле сопствени мандат: нису спречиле етничко чишћење непосредно након завршетка сукоба, нису обезбедиле безбедан повратак преко двеста педесет хиљада прогнаних Срба и других неалбанаца, нити су зауставиле уништавање културног и духовног наслеђа. Уместо стварне заштите, спроводи се селективна примена права која отвара простор за даље притиске на преостало становништво.
Представници српских организација на Косову и Метохији оцењују да Београд не користи ни оне механизме реципроцитета које би, по њиховом мишљењу, могао применити у економским и административним односима, те да се политика власти своди на декларативне протестне ноте без стварних последица. Такав приступ, тврде они, само подстиче даље притиске на српску заједницу, док истовремено косовским властима омогућава да сваку нову меру спроводе без страха од одговора.
Црква на удару: рушења, притисци, лажни „архиепископ“
Посебну бригу изазива положај Српске православне цркве на Косову и Метохији, духовног средишта српског народа у коме се налази близу 1.300 православних храмова и манастира, од којих су многи подигнути у XIII–XVII веку. После 1999. године уништено је или оштећено око 150 цркава, манастира и гробаља, а посебно тежак ударац представљао је погром у марту 2004. године, током којег су за само два дана спаљене десетине светиња, а хиљаде људи протерано из својих домова.
Ни данас притисци не јењавају. Забележени су случајеви скрнављења и рушења српских гробаља, коришћења тешке механизације на местима вековних сахрањивања, као и узурпације црквене имовине – попут бање у Бањској коју је, уз финансијску помоћ Владе Србије, изградила Епархија рашко-призренска, а коју су запосели припадници косовске полиције.
Посебна врста провокације долази од стране лица које се јавно представља као „архиепископ“ непостојеће „аутокефалне православне цркве Косова“. Реч је о држављанину Албаније Николи Џуфка, који, како је Епархија рашко-призренска недавно јавно демантовала, никада није био клирик нити Српске православне цркве, нити Православне цркве Албаније, нити било које друге канонске православне јурисдикције. Против овог лица и његовог сарадника тренутно се води кривични поступак поводом поновљених насилних упада у средњовековну цркву Светог Архангела Михаила у селу Ракитница, чије је власништво Српске православне цркве неспорно и документовано. И поред тога, овај самозвани „архиепископ“ у косовским медијима износи неистините тврдње о наводним судским поразима Цркве, најављује „враћање“ храмова и манастира, а чланство у својој организацији отворено условљава етничком припадношћу – искључиво за косовске Албанце.
Епархија рашко-призренска упозорава да овакав говор, ако остане без правних последица, представља подстицај на насиље према свештенству, верницима и светињама Српске православне цркве. Истовремено, указује се на несразмеру у поступању приштинских власти: игуман манастира Девине Воде протеран је са Косова и Метохије без јасног правног основа, док се према деценијском деловању лица које отворено сеје верску и националну мржњу показује трајна толеранција.
Закључак
Слика која се данас издваја са Косова и Метохије јесте слика заједнице препуштене саме себи – изложене правно необразложеним хапшењима, лишене делотворне заштите сопствене државе и суочене са непрестаним притиском на своје најсветије – цркве, манастире и гробља предака. Без озбиљног међународног ангажовања у духу Резолуције 1244, без одговорности институција на терену и без спремности Београда да заштиту својих сународника претвори из декларације у стварно деловање, опстанак српског народа на Косову и Метохији остаје, чак и после четврт века, неизвестан.
Аутор: Драгана Трифковић
Извор: ЦГС
