Како је српско „ваља се“ победило Бога
ИЗМЕЂУ КАНОНА И КУЛИСА: Како је српско „ваља се“ победило Бога
Кажу да смо побожан народ. На папиру и у статистичким извештајима, проценти верника скачу у небеса. Међутим, када загребете испод површине наших најважнијих животних догађаја – од колевке па до гроба – слика постаје потпуно другачија. Ми, у ствари, нисмо религиозан народ. Ми смо ритуалан народ. Наша врховна догма, наш устав и свети синод не налазе се у Библији и канонима, већ у две магичне речи: „Ваља се“.
Ове две речи имају моћ да суспендују црквене законе, преваре савест и претворе Свете тајне у обичан декоративни елемент за забаву широких народних маса.
Инстаграм потреба: Како смо цркве и манастире претворили у естраду
Почетак ове приче најбоље се види тамо где би требало да куца срце духовности – под куполама наших парохијских цркава и манастира. Сведоци смо новог тренда: млади парови масовно хрле у градске храмове или удаљене светиње да тамо изговоре судбоносно „да“. Али, зашто баш тамо?
Ако их питате шта заправо значи давати завет пред Богом, шта је то предбрачни испит или какву духовну тежину носе круне које им се стављају на главу, већина ће вас погледати са благом нелагодношћу. Одговор се не крије у њиховој жељи за литургијским животом, већ у чињеници да су црква и манастир постали део декора. Естетски додатак који савршено иде уз ресторан за славља, скупу венчаницу и беспрекорне фотографије на друштвеним мрежама. Храм се данас често бира као што се бира луксузна сала – због престижа и зато што се „тако ваља“ ако држите до себе.
У том духовном позоришту улога актера је потпуно површна. Дошли смо до тога да на самом чину венчања младенци не знају да изговоре ни основну молитву Господњу – Оче наш. Још је поразнија слика са кумовима, који би по црквеном праву требало да буду духовни гаранти тог брака и сведоци пред Богом. Данас просечан кум нема појма шта је то Вјерују (Символ вере), нити уме да га прочита без замуцкивања, а камоли да разуме шта у њему пише.
Улога свештенства у свему овоме често није ништа мања од улоге самих младенаца. У летњим месецима, венчања у црквама се обављају „на траци“. Пастирска едукација, озбиљни припремни разговори са младим људима и упозоравање на светињу и тежину брака уступили су место уредно наплаћеној такси и механичком читању молитава. Када се у брак уђе са таквим менталитетом естраде и забаве, где су круне само украс за косу, а кумство обичан друштвени статус, логичан наставак прати статистика. Управо из тог суштинског неразумевања завета и потпуног одсуства духовне припреме, данас имамо епидемију експресних развода бракова. Оно што је почело као плитки инстаграм декор, брзо се руши пред првим реалним животним искушењем.
Мрак и одбрана од комшилука: Случај из околине Шапца
Ако се на венчања у цркве и манастире иде због поноса и естетике, на сахране се са свештеником иде због страха и срамоте. И ту поново на сцену ступа свемоћно „ваља се“.
Недавно је пажњу јавности привукао случај из околине Шапца: на сахрани једне жене, римокатоликиње, православни свештеник је – уз допуштење и благослов владике – извршио опело. По строгом слову црквених канона (акривији), ово је недопустиво. Опело је испраћај члана Цркве, а покојница је формално била изван православне заједнице. Иако Српска православна црква признаје католичко крштење, прелазак у православље захтева Свету тајну Миропомазања за живота.
Како је онда дошло до овог споја несједињивог? Црква ће ово назвати „икономијом“ – пастирском попустљивошћу из самилости према породици. Али шта је био мотив саме породице? Да ли је то била последња жеља покојнице, или је у питању нешто сасвим друго?
Одговор лежи у феномену који знају чак и окорели атеисти на овим просторима. Колико сте пута чули самопроглашеног безбожника како инсистира да му на сахрани родитеља пева поп? Када га питате зашто, одговор је увек исти: „Глува је сахрана без свештеника“.
У нашем народу постоји исконски, сујеверни страх од тишине на гробљу. Сахрана без свештеника и крста се доживљава као врхунска породична срамота, жиг који сугерише да је покојник био проклет, самоубица или изопштен. Да би се избегао прекор комшилука и питање „Шта ће рећи свет?“, породица је спремна да прекрши и каноне и логику. На тај начин, православно опело над католкињом или атеистом не служи спасењу душе преминулог, већ куповини социјалног мира за живе. То је магијски чин умиривања средине.
Свуците круне, угасите свеће: Шта остаје?
Било да посматрамо младенце и кумове под црквеним крунама који не знају ни „Оче наш“ ни „Вјерују“ (а чији бракови трају кратко као и свако славље), било да гледамо православни крст изнад гроба особе друге вероисповести, матрица је идентична. Форма је појела суштину. Спољашњи сјај ритуала заменио је унутрашњи садржај вере.
Наш човек жели заштиту и признање од институције Цркве, али не жели њене обавезе, њен морал и њена правила. Свештенство, са друге стране, пречесто пристаје на ову трговину, правдајући је „очувањем традиције“.
На крају, када се венчане круне врате у манастирски или црквени орман, а свеће са опела догоре до краја, остаје отворено и сурово питање: Коме ми заправо служимо у овим судбоносним тренуцима живота и смрти? Богу, истини и слободној вољи човека? Или само уображеном, себичном и свемоћном божанству балканске паланке које се зове – „Ваља се“?
Аутор: Срећко Мартиновић
