Kako je srpsko „valja se“ pobedilo Boga
IZMEĐU KANONA I KULISA: Kako je srpsko „valja se“ pobedilo Boga
Kažu da smo pobožan narod. Na papiru i u statističkim izveštajima, procenti vernika skaču u nebesa. Međutim, kada zagrebete ispod površine naših najvažnijih životnih događaja – od kolevke pa do groba – slika postaje potpuno drugačija. Mi, u stvari, nismo religiozan narod. Mi smo ritualan narod. Naša vrhovna dogma, naš ustav i sveti sinod ne nalaze se u Bibliji i kanonima, već u dve magične reči: „Valja se“.
Ove dve reči imaju moć da suspenduju crkvene zakone, prevare savest i pretvore Svete tajne u običan dekorativni element za zabavu širokih narodnih masa.
Instagram potreba: Kako smo crkve i manastire pretvorili u estradu
Početak ove priče najbolje se vidi tamo gde bi trebalo da kuca srce duhovnosti – pod kupolama naših parohijskih crkava i manastira. Svedoci smo novog trenda: mladi parovi masovno hrle u gradske hramove ili udaljene svetinje da tamo izgovore sudbonosno „da“. Ali, zašto baš tamo?
Ako ih pitate šta zapravo znači davati zavet pred Bogom, šta je to predbračni ispit ili kakvu duhovnu težinu nose krune koje im se stavljaju na glavu, većina će vas pogledati sa blagom nelagodnošću. Odgovor se ne krije u njihovoj želji za liturgijskim životom, već u činjenici da su crkva i manastir postali deo dekora. Estetski dodatak koji savršeno ide uz restoran za slavlja, skupu venčanicu i besprekorne fotografije na društvenim mrežama. Hram se danas često bira kao što se bira luksuzna sala – zbog prestiža i zato što se „tako valja“ ako držite do sebe.
U tom duhovnom pozorištu uloga aktera je potpuno površna. Došli smo do toga da na samom činu venčanja mladenci ne znaju da izgovore ni osnovnu molitvu Gospodnju – Oče naš. Još je poraznija slika sa kumovima, koji bi po crkvenom pravu trebalo da budu duhovni garanti tog braka i svedoci pred Bogom. Danas prosečan kum nema pojma šta je to Vjeruju (Simvol vere), niti ume da ga pročita bez zamuckivanja, a kamoli da razume šta u njemu piše.
Uloga sveštenstva u svemu ovome često nije ništa manja od uloge samih mladenaca. U letnjim mesecima, venčanja u crkvama se obavljaju „na traci“. Pastirska edukacija, ozbiljni pripremni razgovori sa mladim ljudima i upozoravanje na svetinju i težinu braka ustupili su mesto uredno naplaćenoj taksi i mehaničkom čitanju molitava. Kada se u brak uđe sa takvim mentalitetom estrade i zabave, gde su krune samo ukras za kosu, a kumstvo običan društveni status, logičan nastavak prati statistika. Upravo iz tog suštinskog nerazumevanja zaveta i potpunog odsustva duhovne pripreme, danas imamo epidemiju ekspresnih razvoda brakova. Ono što je počelo kao plitki instagram dekor, brzo se ruši pred prvim realnim životnim iskušenjem.
Mrak i odbrana od komšiluka: Slučaj iz okoline Šapca
Ako se na venčanja u crkve i manastire ide zbog ponosa i estetike, na sahrane se sa sveštenikom ide zbog straha i sramote. I tu ponovo na scenu stupa svemoćno „valja se“.
Nedavno je pažnju javnosti privukao slučaj iz okoline Šapca: na sahrani jedne žene, rimokatolikinje, pravoslavni sveštenik je – uz dopuštenje i blagoslov vladike – izvršio opelo. Po strogom slovu crkvenih kanona (akriviji), ovo je nedopustivo. Opelo je ispraćaj člana Crkve, a pokojnica je formalno bila izvan pravoslavne zajednice. Iako Srpska pravoslavna crkva priznaje katoličko krštenje, prelazak u pravoslavlje zahteva Svetu tajnu Miropomazanja za života.
Kako je onda došlo do ovog spoja nesjedinjivog? Crkva će ovo nazvati „ikonomijom“ – pastirskom popustljivošću iz samilosti prema porodici. Ali šta je bio motiv same porodice? Da li je to bila poslednja želja pokojnice, ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
Odgovor leži u fenomenu koji znaju čak i okoreli ateisti na ovim prostorima. Koliko ste puta čuli samoproglašenog bezbožnika kako insistira da mu na sahrani roditelja peva pop? Kada ga pitate zašto, odgovor je uvek isti: „Gluva je sahrana bez sveštenika“.
U našem narodu postoji iskonski, sujeverni strah od tišine na groblju. Sahrana bez sveštenika i krsta se doživljava kao vrhunska porodična sramota, žig koji sugeriše da je pokojnik bio proklet, samoubica ili izopšten. Da bi se izbegao prekor komšiluka i pitanje „Šta će reći svet?“, porodica je spremna da prekrši i kanone i logiku. Na taj način, pravoslavno opelo nad katolkinjom ili ateistom ne služi spasenju duše preminulog, već kupovini socijalnog mira za žive. To je magijski čin umirivanja sredine.
Svucite krune, ugasite sveće: Šta ostaje?
Bilo da posmatramo mladence i kumove pod crkvenim krunama koji ne znaju ni „Oče naš“ ni „Vjeruju“ (a čiji brakovi traju kratko kao i svako slavlje), bilo da gledamo pravoslavni krst iznad groba osobe druge veroispovesti, matrica je identična. Forma je pojela suštinu. Spoljašnji sjaj rituala zamenio je unutrašnji sadržaj vere.
Naš čovek želi zaštitu i priznanje od institucije Crkve, ali ne želi njene obaveze, njen moral i njena pravila. Sveštenstvo, sa druge strane, prečesto pristaje na ovu trgovinu, pravdajući je „očuvanjem tradicije“.
Na kraju, kada se venčane krune vrate u manastirski ili crkveni orman, a sveće sa opela dogore do kraja, ostaje otvoreno i surovo pitanje: Kome mi zapravo služimo u ovim sudbonosnim trenucima života i smrti? Bogu, istini i slobodnoj volji čoveka? Ili samo uobraženom, sebičnom i svemoćnom božanstvu balkanske palanke koje se zove – „Valja se“?
Autor: Srećko Martinović
