,,Једном сте ме издали, увек ћете ме издати”
– Миро имаш ли неке вести од Дарка, било је прво и једино питање, када сретох забринуту супругу од пријатеља и колеге Дарка.
– Чула сам га пре три, четири дана, прошли су кроз неко место и он се из једне куће јавио телефоном, само је рекао да не бринем, да је жив и да су добро, одговорила је Мира, ни сама задовољна својим одговором. Забринутост на њеном лицу је била више него очигледна.
Њен Дарко је био припадник извиђачко диверзантског одреда у Скопљу. Његова јединица и моја у којој сам ја радио, батаљон војне полиције чиниле су новоформирану групацију, 95. заштитни пук, као претеча 72. специјалне бригаде.
Када су немири у Словенији дошли до кључања, на наше изненађење, припаднике поменутог диверзантског одреда довели су код нас и задужили их са штитовима и дугачким пендрецима за демонстрације, шок и флеш бомбама, визирима и свом специјалном опремом којом смо ми располагали и за шта смо ми били увежбани у случају неких демонстрација.
Тако опремљене, потрпали су их на брзину у авион и правац Љубљана.
Ту добијају задатак и наређење да понесу само пендрек и штитове јер иду да наводно, растерају неке сељаке са вилама и моткама.
Командир те групе, искусан и способан старешина, није послушао наређење, понео је цео борбени комплет муниције, те касније се испоставило, био је у праву.
Са два хеликоптера спустили су их у сам паклени котао, чекали су их наоружани до зуба словеначки територијалци. Чим су дотакли тло ногама, запраштало је са свих страна, били су у тоталном окружењу.
Целу акцију пратила је ТВ екипа Словеније, са свим информацијама, ко, одакле и када су стигли ,,жртвовани јарци”
Једино се није уклапало што су на њихову ватру добили узвратно дупло јачу, те су убрзо добили по њушци, и то жестоко.
Договор је био да им се сервирају на длану без отпора.
Једна добра процена, чврст став искусног старешине, самовољна одлука и непослушност команди, учинило су успех. Иначе све ове особине су током војне школе систематски уништаване код будућих војних лица.
Дарко, његове колеге и војници, под таквим никаквим околностима, успевају да изађу из обруча, и крену пут касарне, опет по својој личној процени и одлуци.
Тада Дарко успева да се јави својој супрузи. Тек што су ступили у брак, млади, довео је из Војводине у Скопље, те оставио саму у, за њу, непознатом граду.
У току извлачења, када су већ били на безбедном, група диверзаната добија наређење које ће командир групе послушати и то их је могло коштати живота.
Наиме, враћени су у обруч, јер је то једина позиција на коју су могли слетети хеликоптери за извлачење.
Додатни проблем су представљали пилоти Словенци, се којима је дуго било натезања око полетања. Ту се изгубило драгоцено, кључно време.
За то време диверзантска група, у обручу, док је свака секунда битна, трпи страховито јачи ватрени притисак. Понестаје муниције… и прети заробљавање.
Командир групе одлучује и предлаже колегама да се сви предају, јер тако им оставља шансу да преживе, а сам вади пиштољ да изврши самоубиство, као једину часну солуцију у овој ситуацији.
Колеге га у томе спречавају.
Након десетак дана у Скопљу срећем Дарка, чудног, оштрог, љутог носио је неки папир, и само га на кратко показао.
На њему сам видео форму захтева за прекид сталног радног односа у војсци.
Текст образложења је био срочен у неколико речи: ,,Једном сте ме издали,увек ћете ме издати”
Није хтео а ни могао да разговара, видело се да му је тешко било да донесе овакву изненадну али и једино исправну одлуку, после онога што сам сазнао да је проживео, у тим првим ратним данима на простору старе Југославије.
Одлазећи само је добацио: ,,Нису нас заробили сељаци и територијалци. Заробила нас је аустријска специјална јединица. На лицу му је био тежак грч.
Није ни чудо, све оно за шта се обучавао, за шта је учио, што је волео, чему се надао, све је пало у воду.
То и јесте био циљ овакве и свих осталих многобројних издаја.
Аутор: Горан Јосијевић
