Игуман Данил (Гридченко): Фудбал као савремено идолопоклонство
Много буке ни око чега
Не тако давно послато је питање на сајт нашег манастира. Помало неочекивано. Извесну даму, очигледно импресионирану недавно завршеним светским првенством у фудбалу, занимало је: да ли је дозвољено православном хришћанину да гледа телевизијске преносе фудбалских утакмица?
У принципу, одговор на таква питања је већ дат: све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али ништа не треба да овлада мноме (1. Кор. 6:12). Без „сметње“, могли смо их ограничити. Али сетио сам се још једне изреке, која нам је временом била ближа. Почетком прошлог века, Оптински старац Варсaнуфије окарактерисао је тада новонастали фудбал као демонски изум са врло озбиљним перспективама за будућност.
Чини се да игра јесте игра – потпуно бесмислено и безазлено занимање. Две групе јаких момака јуре лопту по терену … Али старчево предвиђање показало се пророчким: невина забава се претворила у „религију“, у сам „опијум за људе“, покрећући милионе. Људи, $, € … Није тешко погодити зашто … Човек створен на образу и подобију Божјем, у суштини, је религиозно биће (п.п. биће које треба да обожава и слави Бога). Али ако се у његовој души не нађе место за Бога, тада настали вакуум испуњава било шта. (п.п. што представља идолопоклонство)
Антихрист није само против њега, већ уместо Христа. И његова религија је одговарајућа. На пример, разболе се због фудбала. И не само у пренесеном смислу те речи. Изударана тела, изазвани срчани удари, а на неким местима и проливена крв – природно фудбалско окружење. Али ово није најгора ствар. Замена садржана у њему алтернатива је природној жељи људи за јединством и заједничким циљем.
Ако уместо циља постоји илузија – идол, онда енергија, емоције које би требале створити прави живот, укључујући и истински религиозан, једноставно иду у пару. Фудбалске пристрасности не уједињују најгоре људе. И није случајно што су се многи бивши фанатици, који су радикално променили своје животне приоритете и успели да се заиста оцрквене, претворили у хришћане који нису декоративни (само споља лепи).
Нажалост, постоји кретање у супротном смеру. Човек са белим клобуком, однекуд из горњих слојева црквене власти, недавно је, не без задовољства, изјавио да је страствени навијач. Уопштено говорећи, према хришћанској доктрини, страсти – болести душе – су оно против чега је хришћанин позван да се бори. А чињеница да се не стиде душевних обољења, већ да се размећу, сведочи само о њиховом занемареном стању. Иначе, горњи лик није само страствени навијач, већ и страствени либерал, екумениста и друго што шта у истом духу. Невоља, као што знате, не долази сама …
Сада су невоље као устаљени тренд. Симптоматично је да поређења у црквеној проповеди Светог Сергија Радоњешког са тренером, и Димитрија Донског са капитеном фудбалске репрезентације, више не изгледају нетачна. „Опуштање под променљивим светом“ постала је уобичајена ствар. И све то у позадини досадних разговора (у уским круговима, истина) о последњим временима. Већина људи их не занима. Од времена које се називају мрачним средњим веком, напредак је очигледан: сада их углавном не занимају питања живота и смрти, већ како су играли неки Немци или Холанђани. Божија милост је што Руски тим није успео да прође на прошло фудбалско првенство. Гледање бесне гомиле на улицама родних градова није пријатно занимање …
Јасно је да се овакво размишљање може чинити мрачним и чак непатриотским. Али то је оно што волите, коме се шта више свиђа … Ако немате са чиме да живите, можете живети фудбал. Вероватно боље од лекова. Међутим, и убиство и вешање имају један крајњи резултат: особа се претвара у леш. Ако се Бог не налази у земаљском животу (углавном, није толико важно због чега), Он се не може наћи у вечности. Тамо где је све већ касно, илузије стичу способност потпуног расипања.
Све ми је (осим греха, наравно) допуштено, – пише апостол Павле. И фудбал је сам по себи добар. Као игра, али не и као идеологија. Кад је фудбал у срцу, сам живот се претвара у игру са гарантованим неуспехом. По правилу, у таквој души нема места за Бога. Кад Њега не остане, а доћи ће та вечна времена, након којих неће бити више времена.
Игуман Данил (Гридченко)
Превод: ИСХС НИКА
Извор:https://3rm.info/publications/4373-mnogo-shuma-iz-nichego.html