Ко је био Атила „Бич Божји“ и ко су Хуни?
У званичној историјографији појава тзв. Хуна и њихов врхунац под вођством Атиле, који је од својих непријатеља добио надимак „Бич Божји“ сматра се завршетком античке и почетком средњовековне историје. Појава Атиле као способног војсковође и владара, чија се империја простирала од Рајне на западу па до иза Волге на истоку, означила је крај доминације Римске империје и њено убрзано урушавање
Још је давне 1829. год. руски историчар Јуриј Венелин у свом делу „Стари и данашњи Бугари у политичком, народносном, историјском и верском односу према Русима“ дао један другачији историјски поглед на лик хунског вожда Атиле и на саме Хуне у односу на до тада западњачки поглед на Хуне и Атилу. Наиме, Венелин је у свом раду изнео мишљење да су Хуни проистекли из бугарског народа, али су и Бугари по њему били словенско а не турско-татарско племе[1].
Његове ставове је продубио и учврстио 1858. год. један други руски историчар Александар Вељтман у свом делу „Атила и Русија у V и VI веку“. Он је делимично изменио мишљење Венелина и низом анализа утврдио да су Хуни словенског порекла и да њихов назив Хун, проистиче од погрешно записаног имена за град Кијев и племе Кијевљане, што значи да су они преци Руса, а да су Бугари такође проистекли од њих. Вељтман је тако померио границу настанка Кијевске Русије, читавих 450 година раније од краја 9. века са појавом варјашких кнезова Рјурика и Олега на почетак 5. века тј. на стварање Хунске Империје под Атилом Мечеславичем (434-453. год.), како га он назива, са седиштем у Кијеву[2].
Међутим, након уједињења Италије 1870. год. и Немачке 1871. год. наступио је „тријумф“ западне науке, понајпре историје, археологије и лингвистике. Прошлост је обрнута наглавачке, а све зарад немачке политике „Drang nah Оsten“ (Продор на Исток) и нове колонијалне прерасподеле света. Тако и Атила и његови „Хуни“ нису могли да буду Словени, пошто Словена наводно још увек није било на тако великом простору, већ су постали „дивљи Монголи“. Њихови главни непријатељи тзв. Готи, који су такође словенског порекла, зарад нове немачке политике и историјографије морали су да постану „Германи“, који су покушали да одбране Европу од „дивљих Монгола“.
Лику Хуна, као „дивљег Монгола“ треба да захвалимо римском историчару Амијану Марцелину, који је још у 4. веку у свом обимном делу „Историја“, дао прве податке о овом племену, а да их никада у свом животу није видео, већ је о њима само слушао од других. Ево шта је он рекао о њима:
„Племе Хуна, мало познато из старих сведочанстава, живи с оне стране Мејотских мочвара, уз Ледени океан, и суровошћу превазилази сваку меру. Како се одмах пo рођењу образи детета дубоко обрежу ножем, да би скврчени ожиљци задржали јаке длаке кад се оне у своје време помоле, Хуни расту и старе без браде, лишени сваке лепоте, налик на евнухе. Сви су здепасти, јаких удова и дебелих вратова, ужасно ружни и накривљени, да помислиш двоножне звери, или као грубо ишарани коци, отесани да служе као ограда моста. Иако – ма колико ружни – имају људски лик, толико им јe сиров начин живота да немају потребу ни за ватром ни за укусно спремљеном храном, већ живе од корења дивљих биљака и полусировог меса сваке врсте, које мало загреју држећи га између својих ногу и коњских леђа. Никад не траже заклон у каквим кућама, већ их избегавају као гробове, издвојене јер нису у заједничкој употреби. Код њих се не могу срести чак ни шиљасте тршчане колибе; они се, лутајући планинама и шумама, од рођења навикавају да подносе хладноћу, глад и жеђ. У туђини не улазе у куће, осим у случају крајње нужде, јер сматрају да нису безбедни док бораве под кровом. Облаче се у одећу од лана или од састављених кожица пољских пацова, a немају једну посебну домаћу хаљину, a другу за излаз. Већ, кад једном навуку кошуљу просте боје, не скидају јe и не мењају пре него што се сама од себе, од дуге употребе не распадне у дроњке. Главе покривају шиљастим шубарама, рутаве ноге штите козјим кожама, a њихова обућа, неприлагођеног облика, смета им да слободно корачају. О тог разлога, пешачке битке за њих уопште нису погодне. Међутим, они су готово срасли за своје коње, издржљиве додуше, али врло ружне, на којима, понекад седећи на женски начин, извршавају уобичајене задатке. Ha тим коњима људи из овог племена, било дању или ноћу, купују и продају, једу и пију и, нагнути уз танки врат животиње, спавају тако дубоко да чак врло разноврсно сањају. A кад се закаже већање о некој важној ствари, у том положају се сви заједно саветују. Не живе као поданици неког краља, већ се задовољавају вођством својих првака изабраних на брзину, и тако пролазе кроз све недаће које искрсну. Понекад се, ако су изазвани, боре, улазећи у бој у клинасто формираној групи и испуштајући страшне узвике. И као што су непредвидљиви и лако спремни на покрет, тако се одједном хотимично растурају и наступају, јурећи у гомилама на разне стране и задајући многима смрт. Но, због претеране брзине никад нису виђени да нападају одбрамбени насип, нити да пустоше непријатељске таборе. И због тога се сматрају врло жестоким борцима, јер се издалека боре копљима на чији су врх, уместо шиљака, вешто причвршћене заоштрене кости, a кад прејуре простор, боре се изблиза мачем, не чувајући себе. И док непријатељ гледа ране задате мачем, они га увијеним скутом притегну тако да му, док се опире, растргну удове и униште способност јахања и ходања. Нико од њих не оре, нити се прихвата ручице плуга. Наиме, сви они лутају без сталног дома и огњишта, без закона и устаљеног начина живота, слични бегунцима, на колима у којима и станују. Ту им жене ткају ону ружну одећу, ту имају односе с мужевима, порађају се и доје децу, све док не одрасту. Нико од њих, ако га упитају, не уме да одговори одакле јe, јер јe на једном месту зачет, далеко одатле рођен, a још даље одгајан. У уговорима неверни и непоуздани, преко мере спремни за покрет, на сваки зрачак који буди нове наде, и све подређују тој помами која их у тренутку захвата. Попут неразумних животиња, уопште немају свест о томе шта јe добро, a шта зло; у говору су двосмислени и нејасни, и нису предани поштовању ни религије, нити празноверних обичаја: изгарају од жеље за златом. Тако су променљивог расположења и лако се разгневе да се неколико пута у истом дану наљуте на другове, a да ничим нису изазвани, и исто толико пута се одобровоље, a да их нико није умиривао. Ово неукроћено племе људи, увек спремних на покрет, које гори у страшној похлепи за пљачкањем туђег, нападима, отимањем и убиствима суседа, стигло јe све до Алана, који су се раније звали Масагети“[3].
Слика мађарског сликара Мора Тана „Атилина гозба“ из 1870. год. начињена по Присковим забелешкама, такође не приказује никакве Монголе
Заиста када читамо овај Марцелинов податак не можемо да се отмемо утиску, да су Хуни монголског порекла. Међутим, као што смо већ навели Марцелин никада није видео ниједног Хуна, већ је само слушао о њима од оних који су бежали пред Хунима. Дакле, његове податке из наведеног цитата треба узети са резервом сагледати ширу слику коју нам је оставио о Хунима, а не наведени цитат истргнути из контекста како то воле да раде представници званичне историјографије и на бази тога формирати некакве фантастичне приче о тобожњем монголском пореклу Хуна.
Радивоје Пешић у својим коментарима „Велесове књиге“, добро запажа да су по званичној науци Хуни у Европи први пут сигнализирани када су прешли реку Дон 375. год. под вођством вожда Баламира (Болемира), а да нису уопште примећени од древних Персијанаца и Турака из Централне Азије, тј. од њихових летописаца. Такође каже да Кинези у својим забелешкама из ранијех времена помињу известан народ Хиог-ноу, са којима су вековима суседи, али није доказано да је поменути народ имао везе са Хунима, осим слова Х и Н у свом имену[4].
Интересантно је да западни научници тога доба, па и каснијих времена словенске војне интервенције увек представљају као упаде неких дивљих племена налик Монголима, па су тако пре Хуна представљали Сармате, а после Хуна, Аваре и Бугаре, па чак понекад и саме Русе. Сетимо се да је чак и у Другом светском рату вођа немачког рајха Адолф Хитлер Русе називао „Монголским хордама“ и делио им сличне епитете. Међутим, стварност је била другачија. Пажљивим ишчитавањем историјских дела, као и археолошким налазима и лингвистичким и генетским открићима, ми данас можемо створити ширу слику о народима које нам је западна империјална историјографија представила као некакве монголске или турско-татарске народе.
За Сармате западна наука такође стоји при ставу да су монголски народ, а све звог описа Сармата као вештих коњаника. Као да вешти коњаника није било међу Словенима или другим народима, него је њихов статус резервисан само за Монголе. Да оборимо овакву бесмислицу довољно је да поменемо само руске Козаке који су све до Првог светског рата важили за највештије коњанике у Европи, а чија се традиција одржала до данашњег дана.
Да видимо шта наука каже о Сарматима?
За Сармате Херодот каже да су сродни са Скитима и да су настали из везе Скита и Амазонки, а за њихов језик каже да је сличан скитском језику[5]. За Ските званична наука каже да су персијски тј. ирански народ. Познато је да Персијанци и Монголи немају везе једни са другима, и да су стари Персијанци бар у језичком погледу најсроднији Словенима, јер им је језик у званичној лингвистичкој подели заједно са словенским сврстан у тзв. Сатем групу „индоевропских“ језика. Остаје само проблем како то да Скити као персијски народ, а са њима и Сармати као наводни монголски народ, не личе ни на Персијанце ни на Монголе, јер их савременици описују са плавом или светло смеђом косом и са плавим и зеленим очима, што морамо признати да није упечатљиво ни за Персијанце који су по језику бар сродни са нама Словенима, а ни за Монголе. Дакле по опису они личе на данашње Словене, највише на данашње Русе, Белорусе, Украјинце, Пољаке, чије су просторе и насељавали.
Многи научници из имена Сармата изводе национално име за Србе. На простору Сарматије Плиније у 1. веку и Птоломеј у 2. веку бележе народе Сербе и Сербое, што се свакако односи на Србе[6]. Епископ Саломон (умро 920. године) у делу „Mater Verborum“ каже: “Sarmatiae…Sirbi tum dicti…id est quasi Sirbutiu” или у преводу “Сармати… који су се тада звали Сирби…што је као Сирбутиу”. Чех Вацерод, који је 1102. год, преписао Матер Верборум на многим местима је уз наведене називе дао тумачење и на чешком језику. Код назива Сармат редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује да су Птоломејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат, “Sarmatae populi Zirbi” или у преводу „Сармати народ Срба“[7]. Такође наш археолог Софија Давидовић Живановић је археолошким методама утврдила истоветност Сармата и Словена-Срба.[8]
Али да се вратимо сада на Хуне. За њих поменути Марцелин каже да су проистекли из земље Алана, а Алани су такође сарматско племе. Оно што су писци пре Марцелина називали Скитима и Сарматима, то Марцелин у свом делу назива Аланима и бележи их на целој територији коју су заузимали Скити и Сармати, од Дунава на западу до Хималаја на истоку. Такође бележи да су се у прошлости називали Масагети, што их поново веже за Ските и Сармате. Ево шта Марцелин каже о изгледу Алана: „Алани су скоро сви високи и лепи, косе умерено светле, a очију страшних због савлађивања жестине. Брзи на оружју, пo свему су слични Хунима, само су мекши пo обичајима и пo начину живота. Пљачкају и лове све до Мејотских мочвара и Кимеријског Босфора, стижући и до Арменије и Медије“[9].
Дакле по Марцелину видимо да је опис Алана исти као и описи Скита и Сармата, али оно што је нама овде важно је то што их он упоређује са Хунима и каже да су по свему слични са њима, како по начину ратовања, тако и по обичајима. Дакле, можемо да закључимо да су Хуни користили исту тактику ратовања као и њихови предходници и сродници Алани, Сармати-Срби и Скити, као и да су потекли са великог простора од Дунава на западу до Хималаја на истоку, где су све живела Скитска-Сарматска племена.
Да видимо сада каква су имена носили Хуни?
Већ смо навели да се 375. год. бележи њихов вожд под именом Баламир тј. Болемир како га наводи Вељтман у свом делу, што је чисто словенско име. Болемир је подигао устанак против Гота. Такође у време Атиле по записима ромејског чиновника Приска, имамо имена Онигист (Оногост), за кога Приск каже да је други човек код Хуна, одмах након Атиле, као и име Атилиног брата који се звао Влада или како га Приск наводи Бледа[10]. Да је Бледа само погрешно записано српко-словенско име Влада имамо пример и у „Летопису попа Дукљанина“ или „Краљевству Словена“ где се словенски кнез-краљ Владан, у латинском преводу записан као Бладин (Bladinum)[11]. Дакле, и имена Оногост и Влада су такође словенска. Само име Атила или Атил-Атило, такође можемо тумачити као словенско. Јер завршетак имена са наставком ИЛ-ИЛО, познат је међу словенским именима, кроз читав средњи век, али и данас, нпр. Божил(о), Братил(о), Добрил(о), Радмил(о), Вукмил(о), Прибил(о), Будил(о), Гојимил(о), Богумил(о), Миховил(о)…
Готски историчар Јордан из 5. века бележи да је обичај код Гота био да себи дају хунска имена. У његовом делу можемо видети која су то „хунска“ имена. Тако поред бројних искривљених имена, ми видимо у његовом делу имена попут: Велимир, Витимир, Тодомир, Чудимир, Винитар, Овид… које Јордан бележи као владарска имена код Гота-Гета у свом делу „Гетика“[12]. Дакле видимо да су тзв. хунска имена уствари словенска имена. Такође имамо и потврду у „Летопису попа Дукљанина“, где се наводи за нашу најранију династију да потиче од Гота, а имена наших владара тзв. Гота била су Сфиолад (Свевлад), Брус (Борис), Остроило (Строил), Тотила (Тотило), Селимир, Владан, Ратимир…[13] Све сама словенска имена. Интересантно је име готског вожда Татиле-Тотиле, који је покорио Италију, а које веома личи на име хунског вожда Атиле.
Такође једно од нерешених питања у вези Хуна остаје и питање где се налазила њихова престоница за време Атиле. Вељтман је служећи се делима ромејског изасланика Приска, као и делима германских летописаца Хелмода и Адама Бременског утврдио да је престоница тзв. Хунске Империје налазила у данашњем Кијеву, а не на простору Паноније како то званична наука воли да покаже. Хелмолд каже да су Данци све словенске земље некад називали Острогард, а да их у његово време називају Хунигард и да је њихов престони град Куе (Chue). Адам Бременски тај престони град назива Кивен (Chiven)[14]. Јасно је да се ради о Кијеву. Док је Вељтман озбиљном анализом Прискових записа приказао пут ромејског посланства упућеног хунском владару Атили и утврдио да се ради о данашњем Кијеву, дотле званични историчари нису понудили ништа конкретно што се тиче места Атилине престонице, већ само кажу да се она налази негде у Панонији.
Империја „Хуна“ у време Атиле Мечеславича (434-453. год.)
У Присковим записима путујући од Ниша, где се налазила граница између тзв. Хунског и Ромејског царства, видимо да је становништво на целом том путу имало словенске особине и обичаје. Тако Приск каже да су прешли Дунав на чамцима издубљеним из једног дебла, тзв. моноксилима, својственим за Словене, такође каже да су га на путу служили јелом од проса и јечма и пићем од меда који они зову медос, као и пићем од јечма које називају камос (Кάμος)[15]. За пиће од меда, јасно је да се ради о медовачи, познатом пићу Словена које се справљало од ферментисаног меда. Што се тиче другог пића које се справља од јечма, а које је Приск назвао камос, поједини историчари кажу да се ради о кумису, које је својствено за све монголске народе, што им је још један „доказ“, да се ради о монголском племену. Само овде постоји један проблем. Кумис се справља од ферментисаног кобиљег млека, а не од јечма. Дакле никако Присков камос, не може да буде монголски кумис, већ се највероватније ради о погрешно записаном, или од каснијих преписивача погрешно преписаном речју за квас. Квас се прави од јечма и познат је широм словенског света, поготово на просторима Русије, Белорусије и Украјине где се сматра за национално пиће.
Такође, Приск нам је оставио сведочанство о Атилином дворцу. Он га описује овако: „Тај дворац је био саграђен од балвана и дасака, савршено истесаних и окружен дрвеним зидом, који није чинио заштиту него украс“. Близу царског дворца био је Онигисов дом, са истом оградом, али без украсних кула као на дворцу. На доста великом растојању налазило се парно купатило које је Онигис, после цара најбогатији и најмоћнији међу Скитима, саградио од камена, довезеног из Пеоније, јер код варвара који су насељавали то место није било камена ни дрвета и зато су они дрво и сав грађевински материјал довозили из других места“. Поред Приска и Јордан је дао следећи опис Атилиног дворца: „Дворац је био дрвен, саграђен од балвана толико глатко обрађених и сјајних да се са напором могао видети њихов спој. Ту су биле велике гостинске палате, ходници са стубовима, велелепно распоређени, дворска тераса окружена оградом, толико је била пространа и велика, да је сама њена пространост одавала царску припадност“[16].
Из Присковог и Јордановог описа Атилиног дворца и Оногостове куће, јасно је да се не ради о никаквим Монголима, јер Монголи не станују у кућама, него шаторима, званим Јурте. Такође, податак о парном купатилу је доказ сам по себи да се ради о Словенима, а не о Монголима, јер Монголи не користе парно купатило, док је код Словена, нарочито код данашњих Руса, Украјинаца и Белоруса, оно одувек користило и познато је под називом „Бања“. Такође видимо да Приск назива Хуне Скитима, што је уобичајен назив за Русе, али и друге Словене код многих ромејских писаца. Са друге стране, неки ромејски писци су називали Русе и Словене Хунима[17], што јасно сведочи да они нису правили разлику у називима Скит-Хун-Рус-Словен и да су их сматрали једним етносом. Занимљиво је да и Приск и Јордан користе изразе „царски дворац“ и „царска припадност“, што наводи на закључак да је Атила носи царску титулу.
У њиховим списима можемо да приметимо и да су уговори који су склапани између тзв. Хунског и Ромејског Царства, готово истоветни са каснијим уговорима између руских великих кнежева Олега, Игора, Свјатосава, са Ромејским царством што је још један у низу доказа да се ради о Словенима, а не о некаквим Монголима [18].
На крају да поменемо и обред Атилине сахране, који нам је описао Јордан, а Вељтман цитирао у свом делу. О Атилиној сахрани и обреду сахране Јордан каже: „Изразивши тако своје очајање (мисли на Хуне – примедба аутора), они су обавили на гробу за њега велики пир, звани код њих страва, препуштајући се неизменично супротним осећањима, помешавши пијанство са тужним обредом. У току ноћи, Атилин пепео био је тајно предат земљи, њега су положили у три ковчега: први златни, други сребрни, а трећи гвоздени. Заједно са њим ставили су оружје, огрлице од драгог камења и разне царске украсе. Да би сакрили сво то благо од лопова, они су убили све слуге присутне на погребу“[19].
Овај Јорданов опис неодољиво подсећа на касније описане погребе Словена, код западних и арапских писаца. О томе је детаљно писао наш археолог Ђорђе Јанковић[20]. Већ само помињање Атилиног пепела, јасно говори да је Атила био спаљен, што га опет везује за Словене, а не за Монголе, јер се Монголи не спаљују, а Словени и њима сродни народи су се спаљивали од најранијих времена, па све до примања хришћанства. Да је тај култ био присутан и након примања хришћанства, сведочи и члан 20. „Душановог Законика“ који каже: „Село у коме се зарад враџбина ваде из гробова тела мртвих и спаљују, платиће вражду. Ако томе чину буде присуствовао и поп – он ће се распопити“.[21] То значи да је међу Србима још било оних који су се спаљивали и у 14. веку, чим је постојала одредница у закону цара Душана која је покушала да санкционише такве појаве.
Дакле, анализом текста показали смо да се по начину ратовања, као и по територији коју су насељавали и по личним именима које су носили тзв. Хуни могу сматрати за претке Словена, а никако за некакве дивље монголске хорде. Хуни потичу из земље Алана, по Марцелину, која је раније била земља Сармата-Срба, јер су Алани само једно сарматско племе, а пре тога земља Скита, сарматских рођака по Херодоту. Такође из записа ромејских писаца ми видимо да они не праве разлику између Скита, Хуна, Руса и Словена, сматрајући их једним народом и наводећи их под тим именима, често их мешајући. Видели смо да је Атила Мечеславич како га назива Вељтман имао дворац саграђен од дрвета, дакле исти онакав какве су касније имали руски велики кнезови из Рјурикове династије. И остали „Хуни“ су такође живели по кућама, а не у шаторима што је својствено за Монголе. Хранили су се углавном житарицама: просом и јечмом, а од пића користили медовину и квас, што је до дана данашњег упечатљиво за Словене, поготово за Русе, Белорусе и Украјинце. Обред Атилине сахране, истоветан је словенским и српским обредима сахрањивања, потврђених код бројних западних и арапских писаца, до дубоко у 14. век. Такође и уговори које је Атила склапао истоветни су уговорима које су склапали каснији руски велики кнезови Олег, Игор и Свјатослав са Ромејима.
Све ове чињенице говоре у прилог о словенском пореклу тзв. Хуна и бацају ново светло на дела руских научника Александра Вељтмана и Јурија Венелина, чије смо радове дужни да поново пажљиво ишчитамо и изанализирамо.
Аутор: Александар Митић, историчар
ЛИТЕРАТУРА
[1] Венелін Юрій Іванович – Древние и нынешние болгары в политическом, народописном, историческом и религиозном их отношении к россиянам. Историко-критические изыскания. Том I. Москва, 1829
[2] Александар Фомич Вељтман – Атила и Русија у V. и VI. Веку, Српско-Српско пријатељствао, Београд, 7509 (2001).
[3] Амијан Марцелин – Историја, Просвета, Нови Сад, 1998. стр. 499-502
[4] Радивоје Пешић – Велесова Књига, најстарији документ о словенима, Пешић и Синови, Београд, 2003. стр. 92-93.
[5] Херодот – Историја I-II, Матица Српска, Београд 1988.
[6] Нико Жупанић – Срби Плинија и Птоломеја: Питање прве појаве Срба на светској позорници са историјског, географског и етнолошког становишта, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, 1924.
[7] Олга Луковић Пјановић – Срби народ најстарији, Том I, ИПА Мирослав, Београд 2003. стр. 206.
[8] Софија Давидовић Живановић – Mementa arheologia et eruditiva, Академија Нова, Пешић и Синови, Београд, 1999, стр. 16-58.
[9] Амијан Марцелин – Исто, стр. 503
[10] Приск, превод Фрање Баришића, Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, Византолошки Институт, Београд 1955, стр. 7-16
[11] Тибор Живковић – Gesta Regum Sclavorum, Историјски институт, Манастир Острог, Београд 2009.
[12] Iordanis – Romana et Getica, Monvmenta Germanie Historica, Berlin, 1882.
[13] Тибор Живковић – Исто, стр. 2-29
[14] Александар Фомич Вељтман – Исто, стр. 62-77.
[15] Приск – Исто.
[16] Александар Фомич Вељтман – Исто, стр.105
[17] Видети: Приск, Агатија, Јован Малала, Теофилакт Симоката, Анонимна беседа о опсади Цариграда, Теофан, Тактика Лава VI, Павле Монемвасијски, Јосиф Генесије, Теофанов настављач, Страбонов Епитоматор – Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, Византолошки Институт, Београд 1955
[18] Видети: Александар Вељтман – Исто, стр. 87-96, такође видети: Драган Николић – Древноруско-Словенско право, Јавно предузеће службени лист СРЈ, Београд, 2000. – Уговори кнезова Олега и Игора са Византијом.
[19] Александар Вељтман – Исто, стр. 131-132
[20] Видети: Ђорђе Јанковић – Неке особености старог погребног обреда Срба, Митолошки зборник, бр. 2, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000, стр. 95-106; исти аутор: Погреб Срба у раном средњем веку, Труды VI Международного Конгресса славянской археологии. Том 1: Проблемы славянской археологии, Москва 1997, стр. 382-393; исти аутор: Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа, Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001.
[21] Душанов Законик, Школа гусала Сандић, Београд, 2014. стр. 33.
Извор: Балканска геополитика
