Христос плаче
По читанкама деведесетих, бар за тај период знам, све се вукле неке социјалне, љубавне, описне песме Алексе Шантића а кад се боље погледа његов опус, највише је било патриотских из којих се јасно видело познавање вере православне и свог идентитета. Ево једне мање познате (могла би се односити и на данашње време):
Христос плаче
Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива –
Ја не видим нигдје рала и орача…
Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.
Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.
У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.
О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче…
Алекса Шантић
Аутор: Ивана Стојановић
