Због речи „Гори сте од усташа!“ завршила на Голом Отоку
Рајко Грлић (рођен у Загребу 1947) познати југословенски филмски стваралац и писац (познат понајвише по филмовима „Само једном се љуби“ 1981, „У раљама живота“, 1984. „За срећу је потребно троје“, 1986, и многих других) , у својој књизи успомена „Неиспричане приче“ (Загреб, 2019) описује трагичну судбину својих родитеља у времену зла (1948–56):
Рајкова мајка Ева Грлић је у партизанима уређивала билтене и новине, а после рата је радила као новинар у загребачком листу „Напријед“. У то време (1946) Ева упознаје Данка Грлића, потоњег професора естетике на загребачком и београдском свеучилишту и једног од утемељивача познатог философског часописа „Праксис“. Венчали су се исте 1946. године, а следеће добијају сина Рајка.
Године 1949, у време несрећног Информ–бироа, Ева Грлић је била главни уредник загребачког „Народног листа“. У потрази за намештајем који су усташе реквирирале, Ева сазнаје да се њене уметничке слике, теписи и клавир налазе у Марићевој улици у Загребу, у стану у који се управо уселио један важан комунистички функционер. Позвонила је. Врата су била отворена толико колико је стигла да каже због чега је дошла. Пред замандаљеним вратима нељубазних станара, Ева разочарано и полугласно изговара: „Гори сте од усташа!“
Недуго затим закуцао је неко и на њена врата. Њен син Рајко у књизи „Неиспричане приче“ овако описује ту сцену:
„Имао сам само три године и призор памтим по мирису кожних мантила двојице мушкараца који улазе у собу. Много година касније сазнао сам да су то били удбаши. Тог јутра мама је одведена у затвор у Савској улици, а затим на Голи Оток“.
Данко Грлић је хапшен једном, а његова жена Ева чак два пута. Након што је супруг Данко пуштен на слободу, Ева је поново ухапшена. Према „Удбиној“ евиденцији, Ева Грлић је у женском логору Свети Гргур који се налази наспрам Голог, (као и сви кажњеници без суда и судског решења) боравила у два наврата – укупно од 5. маја 1949. до 30. јануара 1953. Ћерка Весна је завршила у дому за децу без родитеља, а бригу о двогодишњем сину Рајку преузели су стриц и прабаба.
Губитак наде и вере
Како је много година касније забележила у мемоарској књизи „Сјећања“ (Загреб, 1997), Ева Грлић је на овој претешкој и сасвим неправедној робији, осим шеснаест зуба, изгубила сваку наду и веру у систем у који је у младости веровала. Написала је: „Живјеле смо као звијери, стално у страху и на опрезу“. По изласку са робије у јануару 1953. дуго је тражила посао. Једва га је нашла у творници „Катран“, најпре као обична радница, а много касније и као уредница фабричких новина. У „Катрану“ је провела цео радни век, до пензије.
Неопрезно изговорена реченица уништила је и њен и живот њене породице. Ева Грлић није била свесна да су то била – СУРОВА ВРЕМЕНА ЗЛА И БЕЗАКОЊА.
Аутор: Драган Р. Млађаеновић
