Отворено писмо председнику Републике Српске
ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Поштовани господине Председниче!
Пре свега желимо да се брзо опоравите после операције, и да још служите свом србском народу..
Затим, осетили смо се обавезним да Вам пишемо о ћирилици, јер ње у Српској више нема у јавном животу, а ви као председник државе и њен домаћин најодговорнији сте за такву ситуацију.
Били сте ономад на добром путу кад сте јавно рекли да нисте никакав Босанац, него сте Србин из Републике Српске који пише ћирилицу.
Али сте онда утихнули. Да ли зато што сте опоменути од стране председника Србије, који говори: „Будућност, а не прошлост“, мислећи при томе да је ћирилица прошлост, а да је будућност оно што се испилило за време дуге владавине Броза и актуелог председника Србије. На то нас упућују његове изјаве да је „наша и латиница“, а што је противно Уставу Србије и смртоносно по ћирилицу.
Или сте се уплашили да је огромна поплава хрватске латинице недодирљива чињеница, па бисте изгубили политичке поене ако бисте се томе супротставили?
Можда сте читали у „Новостима“ да је председник Србије саградио музеј ћирилице негде у брдима код Бајине Баште, где ће она у миру почивати, па је то. необорив доказ да је он лично за латиницу уместо ћирилице.
И у Српској има прикладних планина и долина за смештај таквог музеја, али се, изгледа. одлучило да она нестане бестрагом. Пошто су већ прошле четири године од доношења закона по коме тамо више нико није обавезан да србски језик пише ћирилицом, а нико од релевантних се о томе није огласио, то значи да је ћириилица тамо отписана, и да она више није ни србска идеја ни србска тема.
А можда је проблем у томе што сте у својим млађаним политичким данима били члан неке југословенске странке, на чијем челу је био Хрват Анте Марковић. Наиме, симбол југословенства је хрватска латиница, а симбол србства је ћирилица, па је, изгледа, прва љубав надвлада.
После насилног уклањања са политичке сцене србских страдалника Радована Караџића и Момчила Крајишника, Ви сте долазећи на власт затекли србску ћирилицу, а остављате Републици Српској хрватску латиницу. Ако не грешимо, за време Ваше дуге владавине приликом прославе дана рађања Републике Српске само један од говорника је споменуо ћирилицу,, и то гост са друге стране Дрине глумац Милош Биковић. То није добар знак у време кад се борите за државност Српске. Нама не треба Српска у хрватској латиници, него само у србској ћирилици.
Достављамо Вам дописе упућене Матици српској, Филолошком факултету у Београду, Министарству просвете Републике Српске , као и текст „Завршна сцена издаје ћирилице“, верујући да ће они помоћи да разумете неопходност да држава врати ћирилицу србском народу. Само она њу може вратити, она и нико други.
Прошле су већ две деценије откад је ово удружење за одбрану ћирилице од високошколованих Срба поставило транспарент изнад регионалног пута у селу Палачковци, наспрам села Календеровци Горњи на десној страни реке Укрине, у општини Дервента, са следећом поруком: ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ. Зато што није било истинске србске државе сада би била прикладна порука ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЛАТИНИЦЕ. Као да Република Српска није србска.
Не разумемо како тамо школовани Срби могу да живе мирно и без стида после усвајања неуставног закона о језику и писму по коме тамо више нико није обавезан да србски језик пише ћирилицом, па ни сама држава.
Да би се та срамота сакрила од народа, лингвистра проф. др Милош Ковачевић тумачи да је страна управа у БиХ наметнула таква ограничења Србима по питању ћирилице да Бошњаци и Хрвати увек имају могућност да оспоре закон повољан по ћирилицу, односно Србе.
Пре неколико година председници србских држава договорили су се о истовременом усвајању јединственог закона о језику и писму, спасоносног по ћирилицу, и то на Дан србског јединства и националне заставе. У Србији је склепан закон који је срамота и оних који су га смислили, и оних који су га изгласали, и оних који о њему ћуте. У Републици Српској се нешто каснило са тим законом, па је усвојен такав да га Бошњаци и Хрвати сигурно неће оспоравати – по њему више нико није обавезан да србски језик пише ћирилицом.
Поменути проф. др Милош Ковачевић је још и добар наспрам школованих ћутолога који су остали оковани у југословенству, јер се труди јављањем, па макар и понекад са лошим тумачењима, А ево зашто је неосновано његово мишљење да држава ништа не може учинити за ћирилицу у Републици Српској.
Колонијални управник над БиХ овако је Уставом Републике Српске наметнуо решење питања језика и писма:
„У Републици Српској у службеној употреби су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“
По елементарној логици наведено треба тумачити овако: ћирилица за србски језик, а латиница за друга два језика. Нерационално би било тумачење да је Уставом прописано коришћење ћирилице у језицима Бошњака и Хрвата, чак и кад се зна истина да су ти језици само „заперци“ србског језика ( проф. др Драгољуб Петровић, Србин из црногорских Куча). И, аналогно, требало би бити незамисливо да Срби пишу свој језик хрватском латиницом, кад имају своју миленијумску ћирилицу. Али ово друго више није незамисливо, него сведочи да је Република Српска само формално србска држава, без србског садржаја, штоно кажу у Сарајеву: „шумска република“ као празна љуштура.
По питању писма писали смо мејловима директорима свих средњих школа у Републици Српској, и нисмо добили ни један одзив Знамо да је Министарство просвете писало истим школама да оне у комуникацији са њиме морају користити ћирилицу. Али то је ништавно ако ученици не науче да је србско писмо ћирилица. Такође је то ништавно и ако се одлуком Министарства не повуче из просвете уџбеник др Љубомира И.. Милутиновића и мр Желимира Ж. Драгића: „Настава граматике и правописа“, јер у њему пише да су „оба писма равноправна“ Била су равноправна, и то лажно, само у време друга Тита, али у србско-хрватском језику и у несрбској држави. Али данас нема друга Тита, језик је поново србски, а и држава је србска, па макар и само по имену.Ту књигу треба избацити из просвете већ и због тога што се из њеног наслова не види име језика који се изучава.
Зар је дошло време да председника Републике Српске треба подсећати да се мали народи, какав је србски у Републици Српској, не могу бранити само полицијом, него првенствено културом.
Предлажемо Председнику да поразговара са Владиком Јефремом, од кога ће чути како странци разумеју значај ћирилице за Србе. Један важан тип из колонијалне управе у БиХ га је убеђивао да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћирилицу..Државна власт, и други високошколовани Срби уопште, срушили су до темеља србски одбрамбени ћирилички идентитетски зид већ и тиме што су своје национално писмо ћирилицу заменили управо унитарном латиноцом.
Савет за српски језик захтева од Владе Србије доношење новог закона о језику и писму, а за доношење новог закона у Републици Српској је неупоредиво хитнија и већа потреба, да би имала чиме да се брани.
Како видите ми пишемо србски уместо српски. Писаћемо српски кад постанемо Српи. Одавно неко учи Србе, а они лако пристају, да се „трансформишу“, да буду нешто друго ( академик М. Бећковић) . Вук је трансформисао Србе по диретиви аустријског државног цензора Јернеја Копитара како би србски народ био удаљен од руског, а кад је Лукијан Мушицки посумњао да би Вук могао прећи на српски, овако му је отписао: „Да знам да ћете печатити Српски, а не Србски, расписивао бих на све стране и викао из петних жила да вам не дају ни крајцаре.“
Политичари, и други високошколовани Срби, постигли су оно о чему је бањалучанин Динко Грухоњић могао само да сања у Новом Саду, где данас живи. Ликујући над поразом ћирилице, тј. Срба, написао је и ово:
„А шта нам говори мањак ћириличких табли? Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара „Српска Атина“, у којој се мислило и на ћирилици писало. Друга је отмено присуство латинице.“
Још већи пораз од оног у Новом Саду је потпуна латинизација Српске.
Иначе, тај Грухоњић се јавно поносио што има исто име као и последњи управник логора Јасеновац ( Динко Шакић). Кад су студенти Филозофског факултета у Новом Саду, где је он професор, захтевали да се он удаљи са факултета, одмах је тамо стигао да га брани србски непријатељ амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил. Не чудимо се непријатељу Хилу, али се чудимо филозофским факултетима у Новом Саду и Београду који су скочили у одбрану Грухоњића.
Како испаде из овде написаног, нама за слабљење унутрашње отпорности Републике Српске не треба никакав амерички Марфи, јер ми за тако нешто имамо довољно својих снага – и политичаре, и лингвисте, и друге професоре на факултетима. Као и књижевнике на челу са Ранком Рисојевићем, који су најзаслужнији за изгон екавице после насилног уклањања са политичке сцене Караџића ои Крајишника. Сетимо се овде да је за увођење законом екавице и ћирилице у србски језик био заслужан академик из Српске проф. др Љубомир Зуковцић, а подржали су га академици из Србије Павле Ивић, Милка Ивић, Милорад Екнмечић и други. Чувен је текст Р. Рисојевића „Екавицом против здравог разума“, којим је исмејавана и рушена екавица. Данас екавице нема ни у траговима, а било је ње и у време Тита колико толиико. Али нисмо чули да се Рисојевић огласио поводом готово потпуне латинизације Срба, чак и законом! Што се тиче ћирилице ми смо за непријатеља већ обавили посао, јер и обичан свет данас говори да је свеједено ћирилица или латиница, па је непријатељу остало само то да шутне у празан гол. .
Можда ћете помислити шта има да паметује о ћирилици неки инжењер, кад Српска има свој Филолошки и филозофски факултет који брину о србској култури, а има и многе друге факултете . У време кад је Бењамин Калај управљао Босном и Херцеговином безуспешно је забрањивао име србског језика и ћирилицу, иако није било много школованих Срба, а камоли србских факултета. Данас треба бранити ћирилицу не од Сарајева, него од србских професора на факултетима. Наравно да има часних изузетака, као што је на пример проф. др Мирјана Сојисављевић, али је то мало, па је неопходна хитна интервенција државе.
Први потез државе би требао бити да се решењем Министарства просвете забрани учење да су равноправна „оба“ писма по већ поменутој књизи др Љубомира И. Милутиновића и мр Желимира Ж. Драгића „Настава граматике и правописа“, чији је рецензент љубитељ Титовог двоазбучја проф. др Радмило Маројевић ( написао уџбеник руског језика на хрватској латиници). Уместо наведеног треба прописати да се учи ово: СРБСКО ПИСМО ЈЕ ЋИРИЛИЦА. Ако нисмо у стању да учинимо ни толико, онда је Република Српска српска само по имену. Сада се правописом лаже Србима да је и латиница србско писмо, и још је дрско у њему написано да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. А зашто у хрватском правопису нема ћириличког остатка из истог језичког заједништва? Зато што и хрватски народ и његови лингвисти мисле и осећају хрватски, а не југословенски, и пошто се својом латиницом разликују од Срба. Они су тако учени од Католичке цркве и од своје интелектуалне елите, па поседују нацинално достојанство, национално самопуздање и национално самопоштовање. Истовремено србска елита лаже свој народ да је Вук „смислио и србску латиницу“, иако је њу приредио за хрватски језик похрваћени Немац Људевит Гај.
Други потез државе би требао бити налог Министарства просвете да се не учи по Правопису српскога језика Матице Српске да је и латиница србско писмо.
Трећи потез државе би требао бити доношење новог закона о језику и писму, о чему смо детаљније писали Скупштини Републике Српске, а што достављамо у прилогу.
У прилогу достављамо и фотографију из прве хидроцентрале у Србији, која је саграђена 1899. на Ђетињи код Ужица. Види се да на командном ормару пише ћирилицом СИМЕНС и ХАЛСКЕ. Када би данас немачка машина стигла означена ћирилицом, Срби би њу вратили и захтевали хрватску латиницу. Ми нисмо као некадашњи Срби, него смо као неки хибридни Срби који нису достојни ни ћирилице, а камоли свог имена.
У србској просвети се труде да ученици заволе ћирилицу тако што се награђују најбољи текстови о њој, али је то безначајно ако се не учи да је србско писмо само ћирилица, као што и сви други народи имају једно своје писмо.
Република Српска је србска тачно онолико колико у њој има ћирилице.
Обратите пажњу на текст „СРБИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ“, легендарног бањалучког доктора лингвистике Милорада Телебака (дат у прилогу), који је на државној ТВ водио емисију „Говоримо српски“. Та његова емисија је укинута јер је неко проценио да је превише србска, па се није свиђала невладиним организацијама..
Доскора смо мислили да није добар наслов његовог текста, јер није обичан народ против ћирилице, него србска „елита“.Ипак је он био у праву, јер је србски народ изродио своју елиту, а не неки други народ.
Приметимо и то како је Телебак изванредно погодио суштину ствари на крају текста
„Не одричимо се себе, пишимо само својим писмом ( као што уосталом и сви други пишу својим); нека ћирилица буде и у нашем правопису и у гробном натпису. Док буде ћирилице, биће и Срба.“
Видите како је Телебак паметно написао да ћирилица треба бити у правопису, али је данас у њему и „наша“ латиница. То што је рекао Телебак никад није рекао ниједан други србски лингтвиста. А изван лингвиста само ћирилицу у правопису траже већ две и по деценије само удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд, али им не дају на ТВ, на странице „Новости“, „Политике“ и „Гласа Српске“, јер се тиме чува успомена на друга Тита и на идеју југословенства. Латиницом Срби доказују да су прешли у западни латински табор, да ће се одрећи од свега свога, па и од своје територије и државности. Тито више не влада Србима, али њима данас владају Хрвати њиховом латиницом.
Ако нисмо убедљиви погледајте шта је 1990. рекао о ћирилици професор права и социологије академик Радомиор Лукић, чијом искључивом заслугом је ћирилица заштићена Уставом из те године, први пут у србској историји.
„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“
Уместо да елита учи од легендарног и генијалног академика да је ћирилица главни показатељ и носилац србске националне самосвести, она њој не даје никакав национални значај, што је довело до тога да је чак и држава њу законом пустила низ воду.
Кад нам неко каже да пишемо преопширно, ми одговарамо да је за љуту рану потребна љута трава. А рана је превелика – нигде ћирилице међу живим Србима, да се у њој препознају, да их она окупи и национално оснажи, него је она само на србским гробљима међу помрлим Србима, где сведочи о страшном србском поразу. Зато што нас неки други препознају по ћирилици, на пример у Хрватској, чекићима разбијају табле на којима је испод хрватске латинице и србска ћирилица, јер их подсећају на србске главе.
Па ако нас други препознају у ћирилици, зашто се и сами у њој не препознајемо? Зашто да нам, као и у прошлости, она не буде најпрепознатљивији и најсигурнији ослонац.
Учините, господине Председниче, да се ћирилица врати као најпостојанији србски духовни ослонац, јер сте Ви домаћин у србској националној кући..
Господине Председниче, овај текст, као и Ваш одговор или неодговор, ући ће
у нашу књигу „БЕЗ ЋИРИЛИЦЕ НЕМА СРБА“, ако их уопште и буде под тим именом после њиховог латиничења , које претходи католичењу , као опомена да сте остали дужни Србима ћирилицу! Односно да су у време Вашег руковођења Срби заменили своју ћирилицу окупационом и унитарном југословенско-хрватском латиницом!
Осим тога, овај текст ће посебно бити умножен у много примерака, и бесплатно дељен народу у Републици Српској.
Пре који дан добро сте рекли да је света дужност Срба да се Република Српска временом уједини са Србијом. Тај сан треба сањати све док се не оствари, а тешко ће се остварити без претходног уједијења културом и економијом. Сада у Српској мисле да је за чување србског идентитета важно неговање оног што је заједничко са Бошњацима и Хрватима ( ијекавица и латиница), уместо оног што је заједничко са матицом у Србији ( ћирилица и екавица). Ако ћемо се уједињавати онда треба имати у виду да се река не улива у поток, него обрнуто.
Пре две године на неком протесту у Београду по питању Косова и Метохије, поставили смо само једно питање проф. др Срђану Перишићу са факултета у Бањој Луци на којем се изучавају безбједоносне науке: „Да ли Република Српска поже опстати без ћирилице?“ Муњевито и исправно је одговорио такође само једном реченицом: „Не може“. Тај исти факултет се представља на интернету и ћирилицом и латиницом. Доскора је тако чинио и Филизофски факултет у Сарајеву док је декан била лингвиста проф. др Миланка Бабић, а што није сметало проф. др Милошу Ковачевићу са истог факултетета. А откад је декан постао професор историје, тај факултет зна само за ћирилицу у србском језику. Као што и сви факултету у Федерацији БиХ знају само за латиницу.
Дакле, господине Председниче, јалово је све оно што се учи на безбједоносном факултету да би странци могли учинити на рушењу Србске уз помоћ домаћих снага, ако се не учи да им се отпор треба и може пружити ћирилицом. Зграда тог факултета саграђена је државним новцем сакупљеним од народа, па држава треба да наметне том истом факултету предмет „ћирилица као показатељ и носилац србскке националне самосвести“, или тако некако.
Порука непознатог медицинског техничара у пензији из 2002. године:
„ДА СМО БИЛИ ЈАКИ У ЋИРИЛИЦИ, НЕ БИ НАС СМЕЛИ БОМБАРДОВАТИ“
Порука академика Милорада Екмечића, који је као дете преживео Пребиловце:
„У СИНОДУ СПЦ, У АКАДЕМИЈИ НАУКА, У СВИМ УСТАНОВАМА И СВИМ СЛОЈЕВИМА ДРУШТВА АМЕРИКА ИМА НЕКОГА НА КОГА СЕ МОЖЕ ОСЛОНИТИ АКО БИ ХТЕЛА ДА СРУШИ И ОВУ СРБИЈУ. ТЕШКО НАМА АКО ТО ЗАБОРАВИМО.
Срдачан поздрав!
СРБСКО НАЦИОНАЛНО УДРУЖЕЊЕ
СРБСКА АЗБУКА
Председник: Немања Видић.
Доставњљено: 1 Наслову
2 Влади Републике Српске
3 Влади Републике Српске
4 Одбору за стандардизацију српског језика
5 Филолошким факултеима у Београду и Бањој Луци
6 Филозофским факултетима у Београду, Нишу, Новом Саду,
Косовској Митровици, Крагујевцу, Бањој Луци и Српском Сарајеву
