Геноцидаши су мртви из Залазја, Кравице и осталих села око Братунца и Сребренице
Кад порастем бићу Анђа Геноцидаш.
Да смо знали ми, тада ратна деца шта би могло да нас сачека коју годину или деценију након Дејтона, верујем да бисмо били изузетно вицкасти и досетљиви, те бисмо ишли пар корака испред времена и направили за своју душу пародију на чувену песму Нервозног Поштара Салко Динамиташ. Мада, можда нам је тај ко се заклео у биоскопу да ће постати Салко Динамиташ, баш кроз песму поручио шта ће нас сачекати једног дана, а ми будале нисмо ништа читали између редова. Добро, ми нисмо ни могли, али оне старије генерације су морале.
Зашто нису, не знамо. Међутим, Салко Динамиташ је знао да ће за њега радити глобална медијска и политичка машинерија, па и што улети као каубојац и покасапи цивилно становништво по селима, нико му неће ништа, јер ће на крају Динамиташ, пардон, Геноцидаш, бити не он, Салко, него Славко коме је дојадило да му Салко убија на кућном прагу породицу, родбину, комшије, пријатеље, познанике, народ… И ето, поби Салко Динамиташ Србе по селима око Братунца и Сребренице, а Славко испаде крив због „нећеш више“. Па Славко на крају не сачува статус динамиташа као онај ко је побио све Славково, него се претвори у геноцидаша.
У геноцидаша, или Геноцидаша, како ко шта воли да изабере, етикету или надимак, Славка претворише сународници и политички следбеници Адолфа Хитлера, краља Леополда, енглеских мучитеља који су измислили концентрационе логоре и методе мучења какве нормалан људски ум не може да појми, ту је и тако питома америчка држава и она коју знамо, и она дубока, која само 17 година у својој историји није водила ратове на туђим територијама. На оној коју је запосела, истребила је читаву једну расу, а оно што је оставила, сатерала је у резервате. Ту су и Французи од којих се Африка никад опоравити неће. На списку оних који окривише Славка и дадоше му титулу геноцидаша су и комшије које су једине имале логоре за српску, Славкову децу, па нам, чоче, ето и Црногораца, потомака оних који су побили све честито и удесили тако да се ни гроб не зна ономе што су затрли.
И тако, они који Славку дадоше надимак Геноцидаш јер није дао да му Салко који се баш у биоскопу заклео да ће постати Динамиташ, више убија и коље народ, имају на рукама крви, Бог зна колико милиона људи, а ево и најновија бројка и жртва о коју су окрвавили руке, је преко четрдесет хиљада људи из Газе. Не војника, него искључиво цивила. Ту су и цивили из Доњецка, Белгорода, Горловке, Курска. Руси, они које су ти људождери који обележише Славка, мрзели откад је света и века. Уништили су државе Либијцима, Сиријцима, Ирачанима, здушно ҄подржавају крвави пир у Гази, па ето, сад су на страни Муслимана из БиХ. А мисле о њима исто што и о Украјинцима, користе их за исту ствар као Украјинце.
Жао ми је што Збигњев Бзежимски није поживео још коју годину. Једном би се ваљда излануо и за наше „комшије“, баш као што је и за Украјинце, па једном приликом рече да их треба користити против Русије јер имају проблем са моралом. Али они су будале, и баш такви како их је тај мрзитељ источних и јужних словена пољског порекла, окарактерисао. Исто је мислио и о онима којима данас убице из земаља које су затирале све пред собом, држе страну. О нашим „комшијама“ Добрим Бошњама, које не би ни мрава згазиле, али су за Клинтонов интерес, а даље интерес дубоке државе, Бога ми били спремни да прво убију српског свата, а онда да се разрачунавају са српским живљем како су куда стизали. И сад је геноцидан Славко који то није хтео да трпи, а није Салко који је убијао и клао.
Како је онда у Сребреници почињен геноцид ако она има мајке? Братунац их нема, побијене су, баш као што мајке немају Јадовно, Јасеновац, Стара Градишка, Пребиловци и остала српска стратишта. Познајем дивну породицу из околине Братунца, избеглу у наш град, где и данас дан живе, чији је домаћин једном, у пуном ратном јеку, пожелео да обиђе фамилију и да некако оде до тамо. Хтео са њим и старији син, али му отац не даде, као да му је нека виша сила говорила да детету ни случајно не дозволи да пође с њим. Отишао је човек, све оне које је хтео да види, нашао је заклане у кући, а са телевизора је тутњала појачана музика.
Дуго се то препричавало код нас, а ја сам била мала да би до мене допрло нешто више од саме приче коју сам могла да чујем и запамтим, па тек кад одрастем као што и јесам, да је схватам и сагледам онако како треба. Тај човек се никад није опоравио од онога што је видео. Касније је и оболео и ментално и физички. Умро је ваљда од карцинома. Више се ево и не сећам. Али знам да је његова прича слика и прилика онога што је радио Салко, па Славко испао крив због тога што је Салка зауставио. Убијао Салко Динамиташ, а Славко га спречио и испао Геноцидаш. И није геноцидаш само Славко, него и они који су помрли од НАТО бомби.
Геноцидаши смо си ми који смо чекали да се тате кући врате, који смо плакали кад је пала прва НАТО бомба на положај на коме нам је био отац. Геноцидаш је и оно дете које као последицу ко зна чега, вуче генетске мутације које доводе до синдрома од којих болује толико особа да се на прсте, па ето две руке, могу избројати. Геноцидаши су и оне породице чију причу прати документарни филм Дјеца. Геноцидаши су и 12 беба, умрлих у бањалучком породилишту, јер „хумане“ Уједињене Нације нису дозволиле да се допреми кисеоник. Геноцидаши су Срби из Сарајева којих тамо више нема, који су своје мртве однели са собом којекуда, па и сами после помрли од рака који је изазвао осиромашени уранијум.
Геноцидаши су мртви из Залазја, Кравице и осталих села око Братунца и Сребренице. Геноцидашица је мала Мирјана Драгичевић коју су са само девет годиница силовали до смрти. Ма сви смо геноцидаши, чак и оне хиње и оне ружне караконџуле, које се додворавају онима који нас етикетирају. Али они су глупи и аморални па то нити хоће, нити желе, нити су способни такви да схвате. И нека смо сви геноцидаши, не смета нам. Батина свакако има два краја, па ће, кад се геополитички услови промене, на ред доћи и резолуције о злоделима свих оних који нас назваше геноцидашима, а онда ће, у свом бедном маниру, баш као и око косовског питања, почети да кукају да је то друго, па да расклимају наратив који им се ионако пољуљао. Због тога им ова резолуција и треба. Али нека треба. Обиће им се о главу.
А ми? Ми морамо да наставимо гурати своју причу, морамо да се држимо, морамо да будемо свесни тежине и моћи информативног рата. И да не чекамо правду да сама дође. Свашта морамо боље него раније, а за то нам је потребна воља, за то нам је потребно јединство, или нас неће бити ни за ону једну шљиву из креманских пророчанстава, јер ћемо је разједињени посећи, наложити и побити се око тога ко ће ближе доћи ватри. Морамо знати помоћи себи да би други знали да нам помогну. Морамо очекивати од себе да бисмо очекивали од других. И морамо добро користити промену светског поретка, па да је не преспавамо као пад берлинског зида. И еу не сме да нам буде без алтернативе. Ми њој не требамо. Ни она нама. Али требамо самима себи.
Аутор: Бојан Вегара
