Где су нам Срби
Опаска… ГДЕ СУ НАМ СРБИ?
Када нам је свест постала туђа
Постоје тренуци када бројеви више нису само бројеви, већ постају огледало једног народа. Погледате слику масе људи, пребројите присутне, упоредите са бројем становника једног града и околине… и схватите да питање више није ко је дошао, већ где су сви они који нису дошли.
На сахрани генерала Ратка Младића окупио се велики број људи, а процене о броју присутних ишле су до више десетина хиљада, при чему су значајан део чинили Срби који су дошли из Републике Српске, Црне Горе и других крајева. И није суштина само у броју. Суштина је у томе што нико тим људима није обезбедио аутобусе као партијску обавезу, нико им није претио отказом ако не дођу, нико им није обећавао дневнице или привилегије.
Дошли су зато што су хтели.
И управо ту почиње највеће питање за нас.
Како је могуће да народ који је у својој историји знао да се окупи око својих светитеља, својих војника, својих страдалника и својих гробова, данас често нема снаге да покаже ни приближно исту количину заједништва када је реч о сопственом историјском памћењу?
Не треба нам милион људи да бисмо доказали да смо народ.
Али морамо се запитати зашто нам је понекад тешко да се окупимо и око сопствених жртава, својих предака и људи који су, без обзира на све политичке и историјске расправе, постали део наше колективне историје.
Замислите да је генерал Ратко Хрват, Бошњак, Албанац,.. колико би се људи окупило у Загребу, Сарајеву, Приштини… милион.
Хрватска је показала колико велики број људи може да се окупи око једне јавне личности, музичког спектакла и националног симболизма, без обзира на то што је део репертоара и симболике Марка Перковића Томпсона годинама предмет жестоких спорова због повезивања са усташком традицијом и порукама које су за Србе посебно болно историјско питање.
И онда човек мора да постави непријатно питање.
Шта се то догодило са нама?
Да ли смо ми заиста постали народ који лакше пуни тргове због забаве него због сећања?
Да ли смо постали народ којем је лакше да сатима стоји због концерта, фудбала или неког ријалитија, него да један дан посвети човеку, војнику или жртви која је постала део наше националне историје?
И није проблем у томе што људи воле музику, спорт и забаву. Нека их, и треба да их буде.
Проблем настаје онда када заборавимо да народ који изгуби способност да поштује своје мртве постепено губи и способност да разуме сопствени живот.
Свети Сава нас није учио мржњи према другоме.
Светосавље није позив да некога мрзимо зато што је Хрват, Бошњак, Албанац… или било шта друго. Светосавље је позив да не постанемо туђи себи, да знамо своје корене, да поштујемо своје претке, да чувамо веру, језик, писмо, културу и памћење, а да истовремено не изгубимо људскост.
Зато нас не треба да боли што се неко други окупља.
Треба да нас боли што се ми не окупљамо.
И ту је суштина.
Када други народи покажу снагу националног окупљања, ми често прво почнемо да се расправљамо да ли су они у праву, да ли претерују, да ли су националисти, да ли је њихова историја оваква или онаква.
А онда заборавимо да погледамо у сопствено двориште.
Колико нас има?
Колико нас занима сопствена историја?
Колико нас чита књиге?
Колико нас зна имена људи који су гинули за ову земљу?
Колико нас зна шта се догодило у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима, Крајини, Подрињу, на Косову и Метохији, Кошарама?
И онда се чудимо што нам други пишу историју.
Историју најпре препуштамо забораву, а онда се чудимо када је неко други напише уместо нас или делове присвоји или релативизује и умањује.
Зато је сваки човек који је својом вољом дошао да се поклони, запали свећу или буде присутан на сахрани некога кога сматра делом своје историје, вреднији од статистике која се пребројава на друштвеним мрежама.
Није најважније да ли их је било 100.000, 130.000 или 150.000.
Најважније је да су дошли добровољно… из сопственог уверења.
Ако је међу њима било много људи из Републике Српске, то није слабост Србије, него доказ да Дрина није успела да раздвоји један народ у његовом осећању припадности, ма колико су пута кроз историју покушавали да је претворе у границу између Срба.
Ипак, не треба да будемо задовољни.
Ја лично нисам.
Јер ако Београд са ширим подручјем има милионе становника, онда се морамо запитати зашто један тако важан историјски тренутак није покренуо много већи број људи.
Био је понедељак.
Да је била субота, човек би се можда надао и пола милиона.
Где су били они који данима могу да стоје у реду за концерт?
Где су били они који могу да проведу целу ноћ уз забаву?
Ми смо постали народ који много говори о Србији, а све мање чини за њу.
На друштвеним мрежама смо хероји, у коментарима смо генерали, у расправама смо највеће патриоте, а у стварном животу често немамо времена ни да одведемо дете у музеј, манастир, на споменик или место страдања.
И онда се питамо ко нам је променио свест.
Променили су нам је постепено.
Прво су нам рекли да је прошлост небитна.
Онда да се историја не треба превише памтити.
Онда да је патриотизам примитиван.
Онда да су наши хероји проблематични, а наши страдалници незгодни.
Онда су нам понудили забаву без памћења, потрошњу без корена и живот без историје.
Зато нам није потребно да копирамо друге.
Не треба нам пола милиона људи да бисмо били Срби.
Не треба нам туђи национализам.
Не треба нам мржња.
Не треба нам величање злочина.
Треба нам нешто много теже.
Треба нам памћење.
Треба нам васпитање.
Треба нам култура.
Треба нам вера.
Треба нам школа која неће да се стиди српске историје.
Требају нам музеји који ће чувати памћење.
Требају нам родитељи који ће својој деци причати о прецима.
Требају нам млади који ће знати зашто је Видовдан Видовдан.
Требају нам Срби који ће знати да је могуће волети свој народ, а не мрзети туђи.
И најзад, треба нам она стара светосавска свест да човек није велики зато што гази другога, већ зато што зна ко је, шта је наследио и шта је дужан да остави онима који долазе после њега.
Зато ја нећу да кажем да је на сахрани било мало Срба.
Рећи ћу нешто друго.
Било их је много.
Али нас мора бити још више.
Не због једног човека, политике, идеологије. Него због себе.
Због наших мртвих, наше деце, имена, истине.
И због Светог Саве који нас је давно научио да се народ не чува само мачем и политиком, већ просветом, вером, памћењем и духовним јединством.
Јер када Србин заборави своје претке, он није постао модернији.
Постао је сиромашнији.
Када се стиди своје историје, није постао толерантнији. Постао је несигурнији. А када му туђа прошлост постане важнија од његове сопствене, онда је проблем много дубљи од једне сахране.
Онда је питање:
Да ли још увек знамо ко смо?
И ако знамо, онда је време да то покажемо не мржњом према другима, већ љубављу према своме.
Срећан сам што је ово био народни родољубиви скуп…. без уплива. политичарења са свих страна
ХВАЛА ОВИМ ВЕЛИКИМ СРБИМА РОДОЉУБИМА КОЈИ СУ ПРИСУСТВОВАЛИ ОВОМ ВЕЛИКОМ ЧИНУ, САХРАНИ НАШЕГ ХЕРОЈА… КОЈА ЈЕ БИЛА ДОСТОЈНА:
Срби и поред толиког притиска, одолевају. Хвала Богу и трезвеним Србима.
Величина генерала је и у томе да је ујединио навијаче Звезде и Партизана на јучерашњем дербију… када су као један скандирали име генерала Ратка Младића. А транспарент и слика коју су послали у свет су били величанствени, браво.
*То је само моје лично виђење и став.
Аутор: Ђорђе Бојанић
