Где је нестало српско срце
Док се „Арене” пуне због пролазних мелодија и док се клањамо лаким нотама, над Србијом тихује једна истина тежа од планине.
Тихује „Жетва”. Тихује Веселин Џелетовић, човек који је у мастило умочио сопствену крв да би свету испричао причу о „Жутој кући” и страдању које разум не може да појми.
Признајем – срамота ме је.
Срамота ме је нас писаца. Срамота ме је оних који своје „песмичице” или „песметине” уздижу на пиједестале као да су врхунац постојања, док поред књиге „Српско срце Јоханово” пролазе као поред туђег гробља.
Шта је то у нама што нас тера да негујемо своје мале сујете, док се један човек годинама рвао са претњама, уценама и недостојним понудама само да би истина о Косову и Метохији добила своје филмско платно?
Ми смо народ страдалнички.
Кроз читаву историју крварили смо у одбрамбеним ратовима, никада нападачким, бранећи кућни праг и крсну славу.
Али данас, српска култура страда у ћутању. Да ли је то ћутање намерно или нехајно, више није ни важно – бол и срам су исти.
Да наше комшије имају оваквог уметника, оваквог страдалника за истину, цео свет би гуменим чекићем ударали у главу док не науче свако слово његовог дела. А ми? Ми своје бисере бацамо у прашину заборава.
Чудимо се што нас свет не воли? Како да нас воли свет, када ми први не ценимо сопствену жртву и када нам је туђа забава преча од сопствене голготе. Веселин је стао пред свет са истином која пече очи, а многи су му узвратили — тишином.
Кажу да су најдубље реке оне које теку нечујно. Веселин је управо та река. Његова скромност, којом се захваљује сваком појединцу који је погледао филм, заправо је шамар нашој бахатости. Он је великан који не маше ордењем, већ носи крст који би многи од нас испустили већ после првог корака.
Драги колега, моје огромно поштовање, дивљење и љубав ти шаљем.
Поносна сам до неба што постоји један такав Србин са нашег светог Косова и Метохије. Та земља је жива и живеће све док је нас који не продајемо душу, нити онај крвави божур за шаку Јудиних сребрњака. Срећна сам и мирна јер знам на чијој страни стојим.
Следећи корак није чекање на позивницу. Следећи корак је биоскоп, велика кеса кокица и искрена радост због успеха овог човека. Подржимо истину, јер ако ми заћутимо, и камење ће проговорити.
Аутор: Алекс Сашка
= = = = = = = = = = = = = =
Данима размишљам како да вам опишем филм „Жетва“. Како да кажем било шта након тако прецизно одабраног наслова за филм? Обично бих се, код екранизације књижевних дела која ми се свиђају, нервирала код било какве промене. Али, колико год је наслов књиге „Српско срце Јоханово“, довољно снажан за ужи круг читалачке публике, филм је друга димензија.
„Жетву“ је снимио Американац. Не знам ко је филму дао име. Волела бих да верујем да је Американац који га је снимио. Да разуме смисао те речи. Србе, који су најлепши цветови овог простора, косили су и жњели вековима. Страшно ми је да се сетим свих тих жетви. Јер, косили су младост… косили су будућност. Желели су да убију наду.
Нигде то није очигледније него на Косову. Читав век а можда и дуже. Када год је наишао моћни непријатељ, шиптари су из мрака косили Србе. Турци, Аустроугари, Бугари, Немци, комунисти, НАТО… ко им је год стварао мрак, био је њихов савезник. Они су косили и жњели.
У филму шиптари косе, НАТО посматра, прави хладовину. Ако вам се учини да филм није довољно веродостојан, погледајте поново. Размислите о редоследу смрти и приказу актера. Све је показано. Ко не жели да се истина зна, рећи ће да није видео или да није тако било. Али, истина је као Срби, опстаје иако је стално секу и склањају!
Аутор: Јасна Поповић
Извор: Досије Косово
