Џулијан Асанж: Уплашен сам од страха других
„Признајем, уплашен сам. Јако. Али не од онога од чега мислите. Не од вируса, не од болести, не од смрти. Уплашен сам од страха других. И начина на који се он у ово лудо доба шири, баш попут пандемије и манифестује у виду најгорих људских порива и најнижих прималних страсти.
Уплашен сам од отуђивања људи једних од других, од тога што се израз социјална, уместо физичка дистанца прихватио за нормално и што нико у томе не види ништа страшно. Уплашен сам од оних што су маске прихватили не као нужно зло, него као модни детаљ и саставни део свог аутфита. Уплашен сам од оних који би ти главу откинули ако кажеш било шта против онога што нам свакодневно, већ месецима сервирају на телевизијама и у мејнстрим медијима.
Оних који те анатемишу само јер желиш да мислиш својом главом и одлучујеш својим разумом. Уплашен сам од оних што више верују нечијим туђим тврдњама, него сопственим очима и што дају да им те туђе твдње изграђују њихове сопствене ставове, критичког мишљења без. Уплашен сам од оних што се толико панично плаше смрти, да су спремни да остатак живота проведу у изолацији, никада више не загрливши ближњег свог.
Уплашен сам од одсуства људског духа, логичке, историјске и мудросне перспективе, од одсуства сагледавања шире слике стварности, од непоимања тако очигледне игре која се са виших инстанци игра људским душама и слободама, попут партије шаха у којој краљица јури преостале пионе по табли, а они беже једни од других, уместо да беже од ње, не дај Боже да јој се супротставе чак.
Уплашен сам од оних што слепо и олако прате правила, команде, дирекције и прихватају сваки облик „нове нормалности“, као да никада пре тога ништа друго није постојало. Они ће први сутра на команду да слободно поубијамо једни друге да бисмо преживели, ‘ладно запуцати на ближњег свога јер – „тако је речено на телевизији и то је дакле сасвим ок“.
Уплашен сам од овог јебеног, тупавог, наивног и поводљивог света који не схвата да СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ и да једино умно, духовно и физички слободан човек може да се избори са сваким непријатељем који га угрожава, био он макросопске или микроскопске величине. И да само живот који се живи слободно вреди живети, а да ако и треба да се мре, само смрт у тежњи за слободом и усправног става, а не у оковима и на коленима, је смрт достојна човека.
Уплашен сам од онога у шта се људи под налетом страха за сопствени живот претварају. А свакако ћемо сви једном умрети. Зато бирам да умрем, кад год то и од чега год било, као човек, а не као уплашена звер са исколаченим очима и брњицом на устима.
Овако сам говорио на почетку овог лудила, овако говорим сада, овако ћу говорити и заувек у будућности, каква год куга, атомска апокалипса или ванземаљска најезда удари на човечанство. Или пак, сумњива пандемија болести у којој је стопа смртности испод 2% а због које истумбасмо свет наопако.
Зато што смо одговорни и савесни?
Не.
Зато што смо ПИЗДЕ. Генерација њањавих, крхких, комформистичких, размажених и преплашених пахуљица која није достојна ни нос да обрише својим прецима који су јуришали телима и на бајонете и на бункере и на вирусе, да би нама изградили овај дивни, спокојни свет који бисмо сад да рушимо својим страховима и фикс идејама.
А ви слободно сада изволите, почните да ме гађате столицама, столовима, статистикама, страховима и својим чувеним душебрижничким епопејама. Ево ме. Ту сам за вас. Стојим мирно и усправно и нећу се бранити. Ето вам прилика само данас јер већ од сутра – настављамо с музиком.“
Аутор: Џулијан Асанж
Извор: фејсбук
