Džon Lenon – savršeni `Hitler` liberalizma i Veliki brat Orvelove antiutopije
GLAVNI MEĐU „BITLSIMA“ PRVI JE VELIKI PROJEKAT GLOBALISITČKOG PR
OVE godine su dve velike godišnjice Džona Lenona: 80 godina od rođenja (9. oktobra 1940) i 40 godina od smrti (8. decembra 1980), kada ga je u Njujorku ubio verski fanatik.
Ko je zapravo bio Lenon koji rođen u potpunoj anonimnosti i bio uzdignut do vrhunca uspeha?
Pre svega, on je ikona. Ranije su ikonopisci slikali lica svetaca, moderni ikonopisci (trgovci kulturom i masovni mediji) lica pop zvezda.
Nije počelo sa Lennonom, ali njegova slika zauzima posebno mesto u toj novoj ikonografiji.
Za decu druge polovine dvadesetog veka, Liverpulska četvorka zamenila je bogove kulture.
On, kad je bio mali
Mi u SSSR smo dvojac najtalentovanijih unutar četvorke sa nežnošću nazivali – Džon Lenjin i Pol Makarenko.
Geopolitički vetar istorije se menjao, pa su Lenjin i sovjetska škola postajali sve nevažniji, a nove snage su počele da osvajaju svet, a sa njima su stigla i nova značenja.
Za nova značenja potrebna su nova lica. Lenon i Makartni su postali ta nova lica.
Liverpulska četvorka je bila nesumnjivo talentovana, pa je stigla do vrhunca uspeha i postala „ikona“ revolucije mladih 1960-ih. To se dogodilo jer je takva ikona bila neophodna. A izbor je pao na njih.
Bitlsi su idealno odgovarali željama javnosti i svojih obožavalaca. Štaviše: sjajno su anticipirali očekivanja javnosti.
Iza „čarolije“ i „magnetizma“ Bitlsa nije bio samo prirodni dar, već i puno rada profesionalnih psihologa i PR tehnologa.
Zašto je, na primer, bubnjar Pit Best izbačen iz benda neposredno pred početak Bitlomanije?
Ako pažljivo pogledamo grupu sa Bestom i Starom, odmah možemo videti razliku.
Best je bio i previše zgodan i previše normalan – tipičan beli Englez (posle penzionisanja živeo je sasvim normalnim ljudskim životom: sa poslom, porodicom, oženjen 50 godina, dve ćerke i unuk).
Bilo je potrebno nešto drugo – pomalo nenormalno, možda čak i ružno, ali umereno i sa primamljivom aromom: nešto šarmantno, suptilno privlačno, pomalo primamljivo, što obećava nešto divno… Šta?
Naravno, prvenstveno seksualno oslobađanje i uspeh.
Naravno, sami Bitlsi nisu bili puritanci. Pre bi se njihov životni stil Bitlomanije mogao opisati kao jedna beskrajna dionizijska orgija.
„Šta misliš da sam radio na turnejama svih ovih godina? Imao sam mnogo devojaka“, priznao je Džon svojoj prvoj ženi.
Turneje Bitlsa opisao je rečju „satirikon“.
Suptilna, umešno podešena seksualna energija koju je isijavao bend – to je ono što su postigli čarobnjaci koji su radili na imidžu Bitlsa.
Vodeći PR tehnolozi Medison Avenije svih prethodnih godina pažljivo su proučavali iskustva Lenjina, Trockog, Hitlera, Gebelsa, Musolinija, pesničke koncerte Alena Ginsberga i bitnike koji su osvajali stadione besedništvom i poezijom.
Džon Lenon je postao najbolji od svih: savršeni ’Hitler’, pravi Veliki brat Orvelove antiutopije. Uvek je pritom bio ono što je bio – sasvim običan momak, koji nije blistao ni posebnim umom, ni filozofijom, ni poetskim talentom.
Pisac pomodnih pesama – da, to je bio on. Ali su čarobnjaci svetskog PR-a napravili od njega pravo čudo.
Evo jednog, gotovo nasumičnog, priznanja tipičnog obožavaoca Bitlsa. Izvesna Sendi Stjuard (početkom 1964. imala je petnaest godina, živela je sa svojim bogatim roditeljima u Nju Hempširu i bila je u devetom razredu srednje škole) seća se:
„Jednom sam se sa majkom vozila u našem Rols-Rojsu do supermarketa… Radio je emitovao „Želim da te držim za ruku“. Tada sam prvi put čula Bitlse. Bila sam zapanjena! Vau! Vau! Nijedna melodija nikada nije tako funkcionisala u meni. Tada se ispostavilo da su se mnoge devojke u školi, čuvši tu pesmu, osećale isto… Buncala sam o Džonu. Stalno sam sanjala o njemu…
– Kada bi me zahvatilo loše raspoloženje, uspevala sam da izazovem snove o Džonu – samo bih legla, razmišljala o njemu i zaspala. To su bili apsolutno neverovatni snovi. U njima smo Džon i ja činili mnogo toga. Ljubili smo se i sutradan sam o tome pričala sa svojim prijateljicama. Nisu svi snovi bili seksi, ali većina je bila – i tako stvarna! Danonoćno sam pričala i razmišljala o njima.
– Otac me je uveravao da će me to proći, a ja sam uzvikivala: „Nikad, nikad, nikad!“ Kad bi život postao nepodnošljiv, otišla bih u svoju sobu i našla se nasamo sa mojim voljenim Bitlsima, posebno sa mojim dragim Džonom. Od njih sam dobijala ono što mi je bilo preko trebalo. Na kraju krajeva, bogato društvo u kojem sam živela u Nju Hempširu ništa nije dalo mojem umu i srcu. Nisam volela ni školu ni kuću. U Bitlsima sam pronašala izgovor i svrhu za život, čak i kad je sve bilo crno-crno i beznadežno“.
U bitlomaniju bila je ugrađena i čežnja za novim jedinstvom koje će zameniti izgubljeno.
A bilo je izgubljeno u Nemačkoj 40-ih, u Americi 50-ih, u Engleskoj 60-ih, SSSR 70-ih.
Pojavila se rok grupa kao nešto supermoderno, superseksi i istovremeno potpuno ujedinjujuće, kohezivno, nešto poput nove moderne porodice umesto stare, patrijarhalne, umiruće, koja više nije potrebna.
To je, naravno, bilo moguće samo u Engleskoj sa njenim ostrvskim, „klupskim“ i individualističkim kultom.
Amerika je još bila previše religiozna, previše konzervativna. Imala je Elvisa – belca koji peva crnim glasom – u ružičastim pantalonama, crnoj kožnoj jakni. Bio je pravi tornado! Ali, bio je u suštini prilično konzervativan momak.
Voleo je majku, pevao kantri muziku, družio se sa Niksonom, kritikovao Bitlse zbog levičarenja. Revolucija je zahtevala nešto drugačije: nešto što će decu zauvek i nepovratno odvesti od kuće…
On i njegov ubica
Lično u čuvenoj duhovitosti Bitlsa, kojoj su se svi divili, nikada nisam video ništa posebno. Ništa mi nije bilo naročito smešno u njihovim intervjuima. Sve je to bilo prilično banalno i nimalo pametno – ali je u svemu tome postojala opuštenost, sloboda, šarm, ta posebna energija koja vrca iz očiju i privlači pažnju.
To je bilaposebna harizma vođe sekte, zabavljača ili DJ-a. Jeste to i rirodan talenat, ali se to može i naučiti, razviti, a kompetentni psiholozi znaju kako se to radi…
Kažu da je Lav Trocki uzimao lekcije iz uticaja na gomilu od samog Sigmunda Frojda i njegovih najbližih učenika.
Što se tiče histerije Bitlomanije, uopšte je nije bilo tako teško stvoriti kao što bi se moglo učiniti. Pogotovo sa odgovarajućom tehnologijom u ruci.
Jedan od prvih eksperimenata te vrste bila je epidemija „listomanije“ (damske psihoze koja je preovlađivala na koncertima Franca Lista), koju su svojevremeno vešto kreirali producenti i novinari.
Kažu da je upravo Volter Lipman lično nadgledao prvu američku turneju Bitlsa. Čak i ako je ovo samo fama – mnogo šta govori.
Naravno, Lenon je bio svestan svoje uloge „velike liberalne ikone“, a ni mesijanski kompleks mu nije bio stran, pa je ponekad padao u samooboženje.
Podsetimo se, na primer, njegovog čuvenog nemarno izgovorenog „postali smo popularniji od Hrista“.
Drugi put je (očigledno pod dejstvom droge) izjavio da je on Hristova reinkarnacija i zatražio da se o tome izda saopštenje. Međutim, to je bilo zataškano.
Sve u svemu, nije iznenađujuće što je upravo Džonu Lenonu bilo suđeno da postane zaštitno lice Orvelovog Velikog brata 60-ih i mesijanska ikona nove postreligije čija su tri izvora i tri komponente – seks, droga i rokenrol – postali inspiracija generacije hipija.
Autor: Vladimir Možegov
