Država Srbija uvodi ćirilicu u novo zagrobno doba
Prekjuče su nam „Novosti“ javile da je baš toga dana istekao rok od pola godine za stupanje na snagu Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma. Spremio sam knjigu o prevari srpskog naroda navedenim zakonom kao spasiocem ćirilice, a sada samo ukratko o tome.
To su iste one „Novosti“ koje su prošle godine objavile oko četrdesetak tekstova poznatih Srba kao javnu podršku predlogu zakona o jeziku i pismu kojeg je pre više od četiri godine priredila lingvistička „elita“, s ciljem da natera državu da ga izvadi iz neke fijoke i iznese pred narodne poslanike. Ali ne htedoše da objave nijedan tekst ljudi iz udruženja za odbranu ćirilice od Srba koji već dvadeset jednu godinu opominju lingviste i političare da ćirilica ne može da opstane u dvojstvu sa hrvatskom latinicom, nego samo kao jedino srpsko nacionalno pismo. Aktivisti tih udruženja su o tome napisali dvadesetak knjiga i zaslužni su za postojeću ustavnu normu o jeziku i pismu, koja po članu 10. glasi
„U Republisi Srbiji su u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“
Ja sam još 2017.g u svojoj knjizi „IZDAJA SRPSKE ĆIRILICE“ prognozirao da predlog lingvista nikada neće ni stići pred narodne poslanike, a kamoli da će biti usvojen,što se i obistinilo.
I izazvala je lingvistička elita preko „Novosti“ predsednika države da joj brutalno odgovori naprasno urađenim svojim predlogom zakona u kome se uopšte ne spominje ustavna obaveza vraćanja ćirilice srpskom jeziku i srpskom narodu. Ona je taj predlog prvo dočekala na nož, ali je onda naglo reterirala i čak javno našla da je on dobar, da je čak i obogaćen mnogim rešenjima iz njenog predloga. Skoro da su njen i predsednikov predlog veoma slični. A slični su taman onoliko koliko su slični konj i ovca. Imaju po jednu glavu, po dva oka, po četiri noge,po jedan rep. Ma skoro da su isti! Čak je predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof.dr Sreto Tanasić po donošenju Zakona u intervjuu datom novinaru „Politike“ podržao njegov stav da su se tek sad stekli uslovi zanovo jačanje ćirilice, i da za nju nastupa NOVO DOBA. Ja sam odmah pisao da nastaje NOVO ZAGROBNO DOBA ZA ĆIRILICU. Međutim, to nije hteo da objavi nijedan „rodoljubivi“ sajt, a u to vreme je prestao sa radom sajt prof.dr Zorana Miloševića „Balkanska geopolitika“,koji bi to jedini objavio.
Ovde se mora priznati da nije samo lingvistički krem potpuno ignorisao rad udruženja za odbranu ćirilice u jednoazbučju, nego se to ne bi moglo ni desiti da ukupna srpska elita, pa i ona koja sebe smatra rodoljubivom, nije pustila ćirilicu niz vodu.
I tako, dok je Zakon pola godine dobijao na snazi,ćirilica je istu dodatno izgubila. Za to vreme predsednik države nije za nju ništa učinio. Doduše, bivalo je lažnih obećanja i ranije. Na primer, prof.dr Miloš Kovačević je pismeno taksativno naveo šta je predsednik šest puta obećavao za vaskrs ćirilice, ali nijedno od njih nije ispunio. Čak je ućutkao Milorada Dodika kad je ovaj prerano kukuriknuo da on nije nikakav Bosanac, nego Srbin iz RepublikeSrpske koji piše ćirilicom.
Odloženost primene predmetnog zakona za šest meseci je predviđena zato da bi se narod i državna uprava upoznali sa zakonskom obavezom i pripremili za njeno sprovođenje. Za to vreme predsednik države se nije nijednom javno oglasio po pitanju pisma. To je i dobro, jer se ranije oglašavao stavom da je „naša“ i latinica, a što je smrtno za ćirilicu da smrtnije ne može biti. Izjave su spuštene na niži novo, pa su predsednikovu mudrost imanja dvaju srpskih pisama prosledili narodu ministri obrazovanja i kulture. I to je sve što su za nju učinili.
I sada čitamo kako novinar „Novosti“ juče propituje lingvističke prvake profesore Tanasića i Milanovića kakav je rezultat postignut u spasavanju ćirilice. Prvi je i dalje optimista, a drugi teški pesimista. Ovakvo razilaženje jezičkih autoriteta nije ništa neobično. Tako je glavni redaktor srpskog pravopisa Matice srpske prof.dr Mato Pižurica pisao da su dva pisma srpsko bogatstvo i da ćirilica nije ugrožena, a glavni recenzent istog pravopisa akademik Ivan Klajn je istovremneo pisao da dva pisma nisu nikakvo bogatstvo nego balast, i da će se i Srbima ponovo dogoditi jednoazbučje, ali ovog puta u latinici. I, povrh svega, nije krio radost što je latinica već pobedila, a da je ćirilica ostala još samo kao režimsko pismo. Ne znam kako drugi običan svet ovo razume, a meni se čini da je struka po pitanju pisma krajnje neozbiljna i neodgovorna.
U tom intervjuu reče Tanasić da ima pozitivnih primera. A ja sam video suprotno.“Elektrodistribucija Srbije“ je ranije slala ćiriličke dopise, a sada je ćiriličko samo ime.
A kako u prosveti usmeravaju srpsku mladost po pismu posle donošenja zakona, „spasonosnog“ po ćirilicu? U jednoj beogradskoj gimnaziji profesor srpskog jezika piše isključivo hrvatskom latinicom. Učenik ne sme da ga pita za ćirilicu na samom času, nego tiho za vreme odmora. Profesor mu odgovara da je važno samo to da se oni razumeju, te da ga za ćirilicu boli dupe.
U istoj gimnaziji drugi profesor koristi samo ćirilicu i unapred opominje da će dobiti ocenu manje onaj ko tekst ne ispisuju njome. Pa se pitam, ima li uopšte srpske države da uvede red. Ovaj profesor kao da ne mari za stav jednog profesora sa Bogoslovnog fakulteta koji je pisao u „Novostima“ da mi Srbi trebamo biti umereni sa korišćenjem ćirilice, jer ne živimo ovde sami!.Tj, da imamo nacionalne manjine koje Srbi trebaju pitati koliko ćirilice u srpskom jeziku njima ne bi smetalo.
Na Kosovu i Metohiji Srbi će i dalje braniti svoj subjektivitet negovanjem latinskih slova. Tako možemo videti u Beogradu latinicom označeno vozilo doma zdravlja iz neke srpske enklave.
Što se tiče samih tamnošnjih ulica pre donošenja zakona čestita prof.dr Mitra Reljić je pisala da one trebaju bljesnuti ćiriličkim natpisima kako bi se narodu povratilo nacionalno samopouzdanje. Ali,ništa od toga, i pored predsednikovog „spasonosnog“ zakona ostade Mitra sama.Tu samoću je potvrdio i istoričar prof.dr Miloš Ković na predavanju studentima u Banja Luci kada je
rekao da ne trebamo odbaciti latinicu, ali se mora znati koji je glavni srpski kulturni tok. Dakle, izbegao je da izgovori reč ćirilica.
A da li je država za proteklih šest meseci osnovala zakonom propisani Savet za srpski jezik? Naravno da nije, a i bolje je što nije,jer većinu Saveta predlaže Odbor za standardizaciju srpskog jezika,koga čine upravo oni koji neće da usklade srpski pravopis sa srpskim Ustavom-jedno pismo ćirilica za jedan srpski jezik.
Sada ću pokazati kako je Matica srpska,predvođena prof.dr Draganom Stanićem u drugom mandatu,što znači da je više nego dobro radio u prvom, prosto „gine“ u spašavanju ćirilice.
„Politika“ je dana 9.8.2021 objavila njegov tekst“Ćirilica kao identitetski fenomen“. U njemu je srpsko pismo pomenuto samo jednom,i to uz latinicu, na ovakav način:“Svi ovi priručnici (Matice srpske-N:V) štampani su na ćirilici, a ćirilica je definisana kao srpski identitetski fenomen: mogu Srbi koristiti i latinicu, ali ona nije srpski identitetski činilac. “A to što u glavnom njenom „priručniku“ „Pravopisu srpskoga jezika“ piše da je i latinica srpsko pismo-nikom ništa! Srbima treba da je dovoljno to što je ćirilica identitetski fenomen, a nije važno što je on sam objavio da je u ulici Matice srpske izbrojao čitavih 1,5% tih identitetskih fenomena. Tako Stanić preko pojmova identitetski fenomen i identitetski činilac izbegava da kaže da li je i latinica srpsko pismo, iako je mogao i morao znati da je prof.dr SretoTanasić već u mnogo prilika rekao da latinica nije srpsko pismo.
Evo sada kako Stanić u tom svom tekstu uzdiže vođu koji je odredio da se ćirilica stavi u tor od nekih 1,5% do 5% ćirilice, pa i do nekih ogromnih 10%:
„Ko je u političkoj sferi učinio da se ovakav dragoceni, spasonosni put utvrdi na državnom nivou, ne moramo posebno naglašavati.To je dovoljno jasno svakom patrioti koji ume politički i duhovno valjano da misli.“
Iako bi neki nezahvalnici mogli pomisliti da ovo malkice podseća na Severnu Koreju, bio je red da i Matica srpska pomogne vođi na tom putu,u smislu one davne izjave prof.dr Ranka Bugarskog da se prelaskom na latinicu „približavamo civilizacijskom krugu“. Biće da je to onaj krug u kome nema mesta za Dostojevskog, Čajkovskog, ruskih sportista, i bilo čega drugog što podseća na pravoslavnu i ćiriličku Rusiju.
Ja ipak imam razumevanja za ovoliku odanost Stanića našem predsedniku. Naime, prisustvovao sam jednom sastanku u Matici srpskoj kada je njen predsednik akademik Čedomir Popov rekao da Matica radi ono za šta je plaćena, kao što je bilo i u prošlosti. Pa i Stanić kao predsednik mora znati kako da se namaknu državne pare.
Ovih dana u Rusiji se vodi polemika zašto su na ruskim tenkovima slova kakvih nema u ruskoj azbuci ( latinička). Neki ruski profesor je javno rekao da je to zato što u Rusiji nema državne jezičke politike, te da će se ona sigurno vaspostaviti s obzirom na nove okolnosti. Ne može se Rusija suprotstaviti Zapadu samo raketama, koliko god one bile moćne, nego i svojim vrednosnim simbolima. Gubitak ruskog nacionalnog samopoštovanja bio je dovoljno vidljiv još onda kada je nekadašnjem Petrogradu dato ime Petersburg. A naivni Srbi se pitali zašto se „Gasprom“ kao istinski simbol ruske moći predstavlja u Srbiji hrvatskom latinicom. Valjda će se prizvati pameti i Srbi koji su školovani, plaćeni i titulisani da brinu o srpskoj nacionalnoj kulturi.I da ne živimo u državnoj laži.
Autor: Nemanja Vidić
