Dragoljub Petrović: Srpski pogled na bugarsko-makedonske odnose
Slovenački predsednik Borut Pahor stigao je u Sofiju, sa zadatkom „da ubedi Bugarsku da svojim stavovima ne koči [makedonske] evrointegrativne procese“, ali je propustio priliku da, uzgred, svrati i u Beograd. I da tamo čuje pokoju zanimljivost o pitanjima o kojima će sa svojim bugarskim domaćinima razgovarati. Neka su od tih pitanja ovde sasvim ovlaš naznačena.
Makedonija nikako da se opre na noge: najpre ju je Grčka naterala da promeni ime, a posle je dočekala Bugarska sa zahtevom da promeni i jezik, i kulturu, i istoriju — i sve što uz to ide. I valja reći: Grčka je „to pravo stekla“ posle Prvog balkanskog rata kad je anektirala Egejsku Makedoniju i to u trenutku kad su 85 procenata njenih žitelja bili — Srbi. Te su Srbe, u međusobnim obračunima, uspešno proređivali i Grci i Bugari, pri čemu bi se moglo pokazati da su u tome oni prvi bili mnogo temeljitiji (valjalo bi istražiti kako se Egejska Makedonija „ispraznila i bila pripremljena“ za prijem 650.000 grčkih prognanika iz Turske posle Prvog sv. rata), ali Grcima treba priznati da je „njihova Makedonija“ dopirala do Demir Kapije i za „ono dalje“ oni nisu bili zainteresovani. Za to su, međutim, najživlje bili zainteresovani — Bugari. Ali i oni sa „tankim pokrićem“: oni su se na Balkanu našli na kraju sedmog veka, a i to samo između Iskra i Ponta. I tada čuli — prvu srpsku reč. (Oni su, istina, pri kraju prve polovine XIX veka lansirali i termin „starobugarski“ kao oznaku onoga jezika koji su solunski prosvetitelji Ćirilo i Metodije postavili u temelje slovenske pismenosti, ali taj jezik ni po kojoj osnovi nije mogao biti bugarski iz prostog razloga što Bugari do Soluna nikad nisu stizali i tamo ih nema ni u vreme balkanskih ratova — kao što su se od Berlinskog kongresa „stabilizovali“ i po današnjoj „zapadnoj“ Bugarskoj).
Sve pomenute pojedinosti ukazuju na činjenicu da se na bugarske pretenzije prema („Severnoj“) Makedoniji može gledati jedino kao na fantazme, posebno kada se radi o shvatanju da su „makedonski identitet i jezik… potvrđeni na temeljima NOB“ i da su „avnojevski principi s Titom na čelu falsifikat“. Bugari, naime, istrajavaju na tvrdnji da je „Makedonija“ nastala na Ilindan 1944. u Prohoru Pčinjskom, ali se ne dosećaju da je „makedonsko ime“ (kako smo gore rekli) dopiralo samo do Demir Kapije dok je sve drugo bila srednjovekovna nemanjićka Srbija, a njeno se središte nalazilo „s leve strane Vardara spram Tikveša“ (i tamo „imperator vizantijski Andronik“, recimo, dolazio „na druženje“ s carem Dušanom); „Vardarska Makedonija“ jeste komunistička izmišljotina (i za nju su jednako zaslužni i Broz, i Koliševski, i Dimitrov), ali to ne može promeniti činjenicu da su „Sve-Tri-Makedonije“, makar u poslednjih trinaest vekova, bile srpske i da su njihove dalje granice prema severoistoku omeđile srpske prostore makar do utoka Iskra u Dunav. O tome svedoče svi istorijski zapisi iz poslednjih 10-15 decenija i to su zločinima vrlo uspešno „popravljali“ i Grci i Bugari, pri čemu su to Grci (istina — već u završnoj fazi) činili i po „proverenim demokratskim obrascima“ naterujući omladinu da se, pred vojnim i policijskim kordonima, „svečano zaklinje da neće govoriti slovenskim jezikom“, a Bugarska se usredsredila na to da zatre srpski identitet (pre svega slavu i kompleks drugih srpskih etničkih obeležja). Uz sve ono što je učinila i Bugarska, „nova Makedonija“ uspela je, sa svoje strane, da uzgred „prisvoji i antičku istoriju“ pa, između ostalog, i da „potpiše tapiju“ na Aleksandra Makedonskog. Ako se takva „makedonska pozicija“ može oceniti kao apsurdna (jer se u njoj „previđa“ ranije nesporno utvrđen srpski identitet), onda se na bugarske pretenzije prema Makedoniji može gledati kao na ozbiljnu nesigurnost u praćenju prostih logičkih procedura: nije jasno kako će se bugarski naći u osnovi makedonskoga jezika ako postoji tvrdo svedočanstvo da su, kako rekosmo, prvu srpsku reč Bugari čuli u VII veku i ako se za poslednjih 2.500 godina nije našla potvrda da Makedonci nisu Srbi — kao što jeste da su oni to bili još do pre nekoliko decenija. (Tako se pokazuje da Bugari hoće da su njihovi unuci stariji od svojih dedova, a „Makedonci“ veruju da su sve „identitetske probleme“ rešili u trenutku kad su spalili — matične knjige.)
„Najveća parlamentarna opoziciona partija VMRO-DPMNE tvrdi da će uspeti u parlamentu da dobije podršku vladajuće stranke Socijaldemokratskog saveza Makedonije kako bi se izglasala rezolucija od opšteg državnog interesa kojom će se postaviti crvene linije odbrane identiteta i jezika — koji nijedna vlada neće smeti da prekorači“.
Ta bi partija, međutim, mogla da donese i rezoluciju o tome da „Severna Makedonija“ nije nastala na prostorima srpske srednjovekovne nemanjićke države. I da to nije tekovina komunističkog genocida nad Srbima.
Od bugarskih pretenzija „(Severna) Makedonija“ mogla bi se braniti istinom, a od svojih srpskih korena samo onim čime se čestiti ljudi nikad nisu ponosili. Prilika je da „Makedonci“ shvate da Bugarskoj ne duguju ništa, a Srbiji duguju — sve.
I da to shvate i Srbi i njihova vlast. I da više ne pričaju o tome da su dva procenta Srba iz Makedonije „spona sa Beogradom“ ili da na „prisnost makedonskog i srpskog naroda“ treba gledati kao na „bogatstvo“. Posebno zbog toga što nije tajna da su „mnogi narodi i »narodni pojedinci« bogatstvo“ sticali i zločinima.
Mnogi takvi nad Srbima su se često, i uspešno, potvrđivali. Među njima i Grci i Bugari.
Autor: Dragoljub Petrović, profesor u penziji
