Dragoljub Petrović: Slom ljudske pameti ili zločin protiv čovečnosti
„To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da ni u šta ne veruje. Takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete.“ Hana Arent
Neću da verujem da ovo može biti otrovnije od grafena i Rio Tinta.
Pre mnogo godina jedan mladi jevrejski brbljivac surovo otvoreno razjasnio je mehanizme po kojima Jevreji uređuju sudbinu sveta i za to mu je brzo „uzeta reč“ (metkom, na aerodromu u Istambulu: hrišćani jesu budale, ali im se ne mora baš sve „tako lepo objašnjavati“).
Na tu pojedinost ovih dana podsetio me je jedan „specijalac“ iz Svetske zdravstvene organizacije pričom o tome da se u vakcinama kojima se „bocka planeta“ nalazi nekakav „oksid grafena“ i da oni koji ga prime mogu računati na tri do deset godina života. Taj specijalac predstavlja se kao Dr. Mylo Canderian (rođen 1938. na Krfu kao Milos Iskanderianos). Uz svoju priču priložio je i fotografiju (nasmejan, leptir-mašna), veli da je pristalica ideja Klausa Švaba da treba ukloniti 95 procenata nekorisnih ljudskih primeraka s planete, a onaj ostatak genetski preparirati i svesti na nivo beslovesnih bića. I objašnjava da je kao sredstvo za ostvarivanje tih projekata poslužila „pandemija kovida 19“ koju su proglasili pedofili iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i naterali vlasti 193 zemlje-članice Ujedinjenih nacija da svoje narode pelcuju neispitanim, tj. „eksperimentalnim“, tj. otrov[a]nim vakcinama, a nekoliko onih predsednika i/li premijera koji nisu „shvatili“ šta je kovid oni su, jednostavno, postreljali (vakcina mora doneti dolare, a oni koje su pobili sami su krivi što nisu razumeli ono što drugi jesu: ko „određuje mere“ nove svetske globalističke pameti). Taj „Dr. Mylos“ (upozoravaju neki koji se u to bolje razumeju) može biti i izmišljena ličnost, ali je zanimljivo da njegove reči, mnogo uverljivije, overava i Lik Montanje, svetski ugledan virusolog (ovenčan, između ostaloga, i Nobelovom nagradom): oni koji su vakcinisani mogu računati na „drastično skraćen životni vek“, a na vakcinaciju u tako masivnim razmerama treba gledati jedino kao na sredstvo za „depopulaciju planete“ (drugi lekar tu će misao konkretizovati: kao reakcija imunološkog sistema, očekuje se zgrušavanje krvi sa jedino logičnim smrtnim ishodima).
Srpski vakcinatori, po svemu sudeći, zauzimaju u Evropi neko „povisoko“ mesto, njih predvodi Krizni štab, ali je neizvesno ko se u njemu nalazi i po kojim merama on formuliše svoje odluke. Pa se ne zna koliko se one razlikuju od onih koje je odredila Ceca: kad bude vakcinisano 83% Srba, ona će prirediti Veliki koncert (nisam zapamtio da li na Ušću ili već „tamo negde“, ali verovatno i to pod uslovom da se i njoj do tada „ne zgruša krv“), a ministar prosvete školama poslao dopis u kome „snažno preporučuje da se učenici stariji od 12 godina vakcinišu… u skladu sa aktuelnim Stručno-metodološkim uputstvom za sprovođenje vanredne preporučene imunizacije… Instituta za javno zdravlje Srbije »Dr Milan Jovanović Batut«“. Ministar, istina, veli da on ne može odrediti do koje se mere deca mogu trovati (o tome „odlučuje struka“), ali dodaje da „bez vakcine nema ni škole“. I u svim tim „uslovnostima“ sada se treba snalaziti: SZO-pedofili naređuju da niko „bocku“ ne sme izbeći, ozbiljni lekari upozoravaju da u toj naredbi ima svega osim pameti, naši ped(ofil)ijatri slušaju jedino Kona koji veli da će „u ovoj fazi“ biti dovoljno ako se potruju deca starija od 12 godina i da ponešto treba ostaviti i za sledeće faze (ne mogu, konačno, ni Gejtsi, Rokfeleri, Kisindžeri, Fajzeri i družina obaviti sve zločine danas jer ako to urade, ostaje pitanje šta će raditi sutra kad se od ovih današnjih zločina — odmore?).
Sve što se sa svetom događa[lo] u poslednjih godinu ili dve pokazaće se da se može svesti na — udruženi zločinački poduhvat Svetskog ekonomskog foruma i SZO: kriminalci iz SEF dali su mig pedofilima iz SZO da virus koji su njihovi „zajednički zločinci proizveli u zajedničkim laboratorijama“ proglase za najveće svetsko čudovište i da svet uvedu u karantin iz koga će biti izveden — u ambis. Taj „projekat“ ima dva lica, ekonomski i medicinski, a oba svet ostavljaju bez nade: uništene su „male i srednje korporacije“, njihovi zaposleni ostali bez posla i našli se na spisku onih koji će uskoro početi da umiru od gladi (procenjuje se da takvih zasad ima preko 265 miliona) dok je istovremeno grupa milijardera koja stoji iza svih tih „projekata“, za samo nekoliko meseci, uvećala svoje bogatstvo za preko 200 milijardi dolara. I istovremeno je, paralelno sa razaranjem svetske ekonomije, pokrenuto i razaranje svetske populacije time što je, žestokim državnim terorom, naturena vakcinacija otrov[a]nim vakcinama od kojih, kako smo videli, brzo treba očekivati masovno umiranje.
Ukrštanje medicinskih i ekonomskih razloga o kojima govorimo ukazuje na to da je pripremljen „jedan od najstrašnijih zločina u ljudskoj istoriji“, a kao glavni zaslužnik za kolosalnu planetarnu nesreću označen je onaj „nedužni virus“ proizveden u „njihovim laboratorijama“ i proglašen zlom kakvo svet nije video. Brzo se, međutim, pokazalo da su lekari pronašli vrlo efikasne lekove za njegovo suzbijanje, ali „propagandna grudva pretvorila se u lavinu“ i zatrpala svet: sve 193 zemlje-članice UN zavele su teror nad svojim građanima i prisilile ih na nezapamćeno trovanje oksidom grafena. I sad se dešava, recimo — u Australiji, da su vojska i policija, zbog smrti jednog starca i zbog povećanja broja bolesnika zaraženih vakcinom, „uhapsile“ ceo milionski grad. A u Izraelu, u kom je vakcinisano 90% populacije starije od 60 godina, najavljuju da će se vakcinacija morati obavljati svakih šest meseci. I da će to činiti sve dok ne ubiju i poslednjega svog sunarodnika.
*
Sve pojedinosti koje ovde pominjemo mogle bi se, međutim, razumeti i kao završni udar u dugo i sistematski pripremanom razaranju moderne svetske civilizacije. Dosad se „istorija“ obično svodila na „male“ ili „velike“ ratove i time zlikovcima davala priliku da zadovolje svoje ubilačke nagone dok su „moderne tehnologije“ otvorile mogućnosti njihovim vlasnicima i kontrolorima da svoje zločinačke talente preusmere na satiranje i tuđeg i sopstvenog „humanog viška“, procenjenog na 90-95% onih koje treba odstraniti budući da samo „opterećuju i zagađuju planetu“. I u svemu tome besmislu dominantna je jedna „zamisao“: sve ono što je dosad radio čovek treba preneti na mašinu, tj. na veštačku pamet i pripremiti sve „tehničke uslove“ za trenutak kada će ljudski rad i ljudska pamet biti označeni kao suvišni (i u tome mreža „5G“ mora imati odlučujuću ulogu). Sve ono, naime, što je dosad smatrano kao obeležje Najvišeg Prirodnog Poretka – „stavljeno je pod kontrolu“: uništena je porodica, razorena omladina, obesmišljeni školstvo i nauka, uz HAARP „zauzdane“ atmosferske prilike i pretvorene u moćno oružje za uništavanje i letine i naroda koji od letine živi (i to se čini bilo dugim sušama bilo dugim kišnim periodima); na Prirodni Poredak udareno je s njegove najdragocenije strane: semena su genetski izmenjena, ubijena njihova reproduktivna sposobnost i sad oni koji hoće da seju svaki put moraju kupovati seme od onih koji ga jedino mogu proizvoditi; i koji te „svoje useve mogu štititi“ otrovima koje im isti ti „proizvođači“ jedino mogu obezbediti; najveće hrišćanske svetinje uprljane su, tj. obesvećene, a oni primerci ljudske vrste na koje se gledalo kao na one koje je „Bog obeležio“ istureni su u prvi red „nosilaca novih vrednosti“ (pa je „LGBTNZ-eksces“, prema Bajdenovom određenju, promovisan u „samu srž demokratije“).
*
Tako — u svetu. A u Srbiji — kao u svakoj okupiranoj zemlji.
Srbiju je preko pedeset godina razarao komunizam, a u poslednjih dvadesetak to je produžio da čini komunistički otpad. I pokazalo se da je bio u pravu jedan od starih komunista kad je rekao da je Srbima „bilo lako sa nama krštenim komunistima“, a tek će videti šta će im se događati kad im stignu oni „nekršteni“.
I pokazalo se da su se njegove reči na najsuroviji način potvrdile: komunistička nekrst opustošila Srbiju i dovela je do prosjačkog štapa: rasprodala, za sitninu — strancima, sve banke, industrijske kapacitete, poljoprivredna dobra, izvorišta vode, potpisala da neće razvijati poljoprivredu i sada stotine hiljada hektara najplodnije zemlje zarastaju u parlog (moj prijatelj Sima „Mlinar“ veli da bi samo Vojvodina mogla da hrani 50 miliona duša, a mi „kifle kupujemo u Španiji“); Srbija se, prema uvidima specijalizovanih znalaca, pretvorila u evropsko đubrište time što je hiljadama tona „osiromašenog uranijuma“ koje je NATO po njoj prosuo pod krilima „Milosrdnog anđela“ dodala i podatak da nema nijednog kolektora za prečišćavanje otpadnih voda i sve su naše reke enormno zagađene; srpska vlast prodala je Železaru u Smederevu Amerikancima za 21 milion dolara (ona sutradan tamo registrovana na 580 miliona), a kad su pretopljeni svi srpski topovi i tenkovi i čelik izvezen preko granice, oni je „vratili“ za 1 dolar; Kinezima je poklonjen Borski rudnik i sad niko ne zna šta se tamo radi sem da se jalovina odlaže tamo gde brane lako mogu popucati; 14 sela kod Loznice, sa preko 4.000km2, određeno je kao „prostor posebne namene Republike Srbije“ i biće darovan Rio Tintu da opustoši Podrinje, Mačvu i veliki deo zapadne Srbije (za početak — makar do Rudnika).
I tako dalje — do dna bede i beznađa.
Na sva ta zagađenja, posle toliko decenija, Srbi su se navikli pa s njima žive kao s nečim što je sasvim prirodno i što drukčije biti ne može; na to ih navikavali Broz i njegovi učenici, a sad do reči došli njihovi šegrti (Labusi, Dinkići, Đelići, Vlahovići, Đinđići, Milosavljevići, Tadići i mnoštvo sličnih Čanaka, Jovanovića, Mićunovića, Šešelja, Draškovića, Đilasa), tj. onih koji su jedino znali da trguju onim što su im preci vekovima ostavljali kao najznačajnije nacionalne tekovine, ali od svega toga mnogo su teža ona duhovna i moralna zagađenja koja nam naturaju neki predstavnici ljudske vrste za koje se ne zna ni otkud su došli, ni šta su „tamo“ radili, ni ko ih je pronašao i doveo k nama. I time, sasvim je izvesno, oštetio mnoge koji su ih mnogo više zasluživali.
Da bismo takve potpunije predstavili, uporedićemo ih s jednim davnašnjim obrascem ponašanja — na koji sam naleteo u nekim starim prašnjavim knjigama: u vreme dok je Srbija pokušavala da se, posle viševekovnog ropstva, „opre na noge“ i otvori izvesnije puteve prema budućnosti, ona je na najviša mesta u vlasti isturala najbolje predstavnike svoje nacionalne pameti i oni su se uvek ponašali u skladu sa najvišim principima na kojima se utemeljivao srpski etos. I jedan „takav“ bio je profesor Liceja ili Velike škole (grešna mi duša — zaboravio sam mu ime, a Srbi bi ga morali pominjati) i našao se na visokoj poziciji u srpskoj vlasti (da li je bio predsednik neke vlade ili u vladi ministar — i to sam zaboravio), ali ga pominjem zbog nečega što je ovde najbitnije: kad u svom kabinetu nije imao „državnih obaveza“ i da ne bi sedeo dokon i „vrteo prste“, on se bavio svojim naučnim poslovima. I tada bi iz svoje tašne uzimao svoj papir, svoje pero i svoje mastilo i radio ono što bi radio i u svojoj kući, za svojim radnim stolom.
Na poštovanju opšteg, zajedničkog dobra i njegovoj nepovredivosti Srbi su zasnovali svoj nacionalni etos i po njegovim nalozima određivali odnose u svim sferama svoga istorijskog trajanja i na tim je osnovama, recimo, srpske finansije uređivao i njihov nenadmašeni ministar Laza Paču. Tu pojedinost ovde pominjem zato što danas ministar (i finansija i svega drugog) može biti svaki drugi namernik koga sretnete na ulici. Pa će, recimo, neki takav s pozicije ministra saobraćaja i infrastrukture preuzeti ministarstvo rudarstva i energetike i, po nalogu Trilateralne komisije i Bilderberškog kluba, dovesti Rio Tinto da, pošto je otrovao pola sveta, otruje i Srbiju. Za takve političke pojave (ili primerke) obično se ne zna kakve su im stručne kvalifikacije, ali one u našem slučaju nisu ni bitne i mnogo je važnije da oni mogu prodati i svoje dete jednako lako kao i komšijsko. I takav će ministar lako smeniti i predsednika države i izabrati drugoga koji će biti pravljen „po merama TK i BK“; i lako će se posvađati i s ministrom vojnim, i s ministrom policije, i s ministrom za brigu o porodici i demografiji, i s ministrom zdravlja. I sa svakim s kim se na putu sretne pa se čovek mora zapitati: koje sile podupiru i takvu moć i takvu pamet.
U našem slučaju te sile mogu biti jedino — okupatorske.
A dok je bilo Srba, takva se pamet nije mogla ni glasnuti, a kamoli o srpskoj sudbini odlučivati. Na prvu naznaku njihovih svojstava, naime, porodica bi pokuša[va]la da ih skloni i zaštiti, ali ako bi se oteli — njima više nije bilo pomoći: oni su tada sticali pravo na titulu zastiđa. I nije se moglo dogoditi da se „takvima“ poveravaju bilo kakvi poslovi kojima su se ljudi bavili niti se za njih mogla vezati reč čovek; ta je imenica služila kao odlikovanje za časne i čestite, a „takvi“ su imali pravo jedino na zamenicu to ili ono, tj. oni nisu pripadali ni muškom ni ženskom rodu niti su imali pravo na bilo kakve ljudske oznake, pa ni na „ljudsku adresu“ jer se za njih nikad nije moglo znati hoće li osvanuti tamo gde su zanoćili (a s obzirom na sve što ih je obeležavalo, njima ljudska adresa i nije bila neophodna). Da će kreatori „nove pameti“ u prvi red razarača svetske civilizacije uključiti upravo takve predstavnike „humanoidne vrste“, najavili su Kenan i Dals još polovinom prošlog veka, a u naše dane, kako videsmo, Bajden ih označio kao „samu srž demokratije“.
Nije drukčije ni moglo biti: političari koji u svoja najznačajnija svojstva upisuju manjak morala znaju da se mogu osloniti jedino na one koji „toga“ imaju manje od njih, pri čemu na svetskom političkom đubrištu takvi jedino i „uspevaju“, a naša je nesreća što uvek nalaze prečice da do nas stignu i da nas „obdare svojom pameću“.
I da Srbima jedino ostave da biraju hoće li ih ubiti Konov grafen ili Mihajlovićkin i Brnabićkin Rio Tinto, ali i to može biti samo privid — ubice dolaze s iste adrese.
Autor: Dragoljub Petrović, profesor u penziji
