Драгољуб Петровић: Како ће Срби(ја) умирати од глади

Фискални савет објављује да је „буџет лоше скројен, да следи ново задуживање“ (од 2,5 млрд евра код лондонских банкарских пљачкаша), „да ће јавни дуг порасти на чак 61–62 одсто“, али да су и Влада и министарство, хвала на питању, и здрави и распевани и да од радости не знају ни шта раде ни куд ударају: Трилатерална комисија и Билдербершки клуб уписаће их у своје важне заслужнике, а народ ће их опет бирати и на редовним и на ванредним изборима. И чиниће то – до последњег даха. Тј. до тренутка кад дугове буду подмиривали – последњим гаћама.

У ту науку наше су се бабе боље разумевале од свих експерата и из Фискалног савета и из финансијског министарства, а моја је баба (упокојила се пре скоро 60 година) ту научну памет објаснила врло једноставно: у кући у којој нико ништа не ради мораће се или просити или умирати од глади.

За српске прилике – мислим да ће бити извеснија ова друга могућност. И то закључујем на основу неких чудних чињеница.

Странци нам однеше сву готовину и још нас задужише
  • Наш Домаћин иде по свету, тамо нешто потписује, задовољан је кад му дају хоклицу да седне (ако је нема – може он и да стоји, а ако му не дају кауч – може он спавати и на поду). Па ће он (или неки као он пре њега) потписати (с оним пљачкашима) „споразум“ да неће „куповати злато нити развијати пољопривреду“ и да су разлози за то врло прости: оно прво је опасно јер му полуга може пасти на ногу и ето белаја, а оно друго је бесмислено кад му је „Лидл“ стигао под прозор. Тако се мој другар Сима Млинар (познат, између осталога, и по томе што је не тако давно био генерални директор свих млинова, најпре у Војводини па потом и у Србији) нашао у ситуацији да не зна шта прича кад тврди да, рецимо, Војводина може да храни 50 милиона људи, али никако не може схватити да је јевтиније кифле куповати у Шпанији него их припремати у Кикинди или Врбасу.
  • Загрцнута од радости, наша Домаћица прича да су „Тамо Неки“ (рецимо просто: светски мангупи и протуве) „Њену Кућу“, други пут у последње три године, прогласили за „светског првака у дисциплини »гринфилд инвестиција«“ (донели јој, вели, три милијарде евра, а не помиње колико су однели; мађарски председник то објашњава прецизније: њима ЕУ даје две милијарде евра, а узима – четири).

Она се, међутим, не хвали и неким другим високим „европским титулама“: током много последњих година, рецимо, Њена Кућа ненадмашена је у степену корупције па су у тим пословима високо позициониране и неке њене „госпође министарке“ (једна подупире неки „апелациони суд“, а друга је и министарка и епидемиологуша и обећава да Србима нико неће видети ни нос ни уста макар док Кон и она буду прописивали да су Срби излечени од свих других болести и да ће имати право да умиру једино од короне).

  • Давно је „први учени српски полицајац“ назначио путеве сатирања Срба: „До пре двадесет година у нас није било партија, али је било пара. Странци видећи нашу слогу и пуне касе, повикаше на нас: да нисмо модеран народ, да нисмо образовани, него да се поделимо у партије. А ми, будале, поверовасмо томе. Стадосмо се делити у партије, али у оној галами и свађи нашој не припазисмо на наше џепове. После када довршисмо уписивање у партије, машисмо се руком у џепове – али они празни. Странци нам однеше сву готовину. Још нас задужише за 400.000.000 динара“.

Он је то рекао негде при крају 19. века, после су тај пљачкашки посао наставили брозићи и њихови кољачки и пљачкашки ешалони који су, само у прошлом веку, скратили Србе за 3,5 милиона глава, а њихов посао довршио српски демократски морални и интелектуални талог кад су српску судбину у своје руке преузели Динкић, Лабус, Бубало, Влаховић, Ђелић, Милосављевић и „читава олигархијска (читај – лупешка) мрежа („Мићунове“) ДС и (Лабусове) Г17 плус“, а нарочито пошто се у то уклопила „сува демократска памет“ Бориса Тадића.

Крстић и Тадић: Тандем за медијско и свако друго обмањивање
Српске демократске протуве  спровеле увлачење „хрватског бизниса у Србију“

И тада је Србија распродала све своје природне ресурсе, своју индустрију (и распустила својих 800.000 „индустријских радника“), а врло је успешно распродавала и свој национални образ и националну будућност; Динкићи су уништили пет великих српских банака и на њихово место довели преко 30 страних пљачкаша (у Канади послује само 7 банака!). За тако велики злочин Динкић сâм није могао бити одговоран и зато му треба придружити и оне који су му помагали у томе злочиначком подухвату и заједно их повешати испред оних банака које су упропастили. (Будући да је закон укинуо ону праведнију казну за велеиздају, могли би се, макар на неколико сати, „окачити за ноге“ па да ојађени и опљачкани народ види да ли им се образ разликује од стражњице: код таквих примерака људске врсте то се вероватно неће моћи лако утврђивати.)

  • Такве српске демократске протуве биле су посебно агилне на увлачењу „хрватског бизниса у Србију“ па ће бити занимљиво погледати како је изгледала „корпоративна окупација Србије“: највеће су хрватске лопуже у Србији „Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“, „Магма“; „Нашице цемент“ купио „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опеку“; „Атлантик група“ постала власник „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и „Паланачког кисељака“; „Млекара Лаура“ купила је „Сомболед“ из Сомбора; „Виндија“ је купила „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и 8 фарми „Агрожива“ у Пландишту; Хрватима су продати „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „МИН холдинг“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Џоли травел“, „Фриком“, „Дијамант“, Кланица у Пландишту, „Кикиндски млин“, „Мивела“, „Нова слога“ из Трстеника, „Златни траг“ из Лесковца, 25.000 квадрата фабрике „ИМТ“ одливака на новом Београду, београдски биоскопи Вождовац и Јадран; хрватске лопуже узеле 70 великих продајних објеката по Војводини, пакет 42 посто акција у фирми за гајење жита и других усева „Ердевик“; хрватски пљачкаш докопао се српске фирме „Фудленд“ познате по органској производњи српског ајвара (и то по специјалном одобрењу српске Комисије за заштиту конкуренције); други је хрватски пљачкаш од малих акционара отео пољопривредно предузеће „Ратково“ са више од 2.000 хектара земље. И тако даље – до највеће пљачке коју српска историја памти, а њени су актери најјевтинији Срби који су се као предводници Србима могли наметнути. И све је то „купљено“ оним милионима долара које је Туђманија покрала од покланих и протераних Срба и што им је Тадић „утурио у пртљаг“ кад су се уписали у Европску Унију (саопштена је процена да је реч о 33 милијарде долара, али никад није речено који је то део онога што су Хрвати све тамо покрали). При том се Тадић није сетио ни да помене чињеницу да је и хрватска и словеначка послератна индустрија настала из онога што је после „ослобођења“ демонтирано и пресељено кад се, у најбуквалнијем смислу, припремало потапање Србије, тј. кад је у Ђердапу била припремљена „бетонска платформа“ и на њој сложено 4 милиона кг. тротила, да се („у случају совјетске агрсије“) Дунав „прегради“ и Србија потопи (пре тога, оне су фабрике биле пресељене – „да макар нешто остане од Србије“). Хрвати су купили и млекару у Лајковцу, нестала је одмах ћирилица…
Србија све продаје: од изворишта воде до ђачких уџбеника и паметних глава
  • Један такав „инвеститор“ купио је Железару Смедерево за 21 милион долара (она сутрадан у Америци укњижена на 580 милиона), а кад је претопио све српске тенкове и топове и челик извезао преко границе – „домаћину“ вратио Железару за један долар (па се неки наивни питају ко крцка оне милионе долара који су се у ту трговину уклопили као „тајни дуг“).
  • Други такви „инвеститори“ нашли су се и на српском уџбеничком тржишту и, уз помоћ домаћих министарских трговаца памећу, „извозе у иностранство“ скоро 90% вредности тога тржишта (процене су да то тржиште вреди 200 милиона евра, „инвеститори“ веле да оно вреди једва 30-ак милиона, али не објашњавају како се могло догодити да се око такве „ситнине“ отима чак 78 – што страних, што домаћих – „лиценцираних“ издавачких лопужа).
  • Свуда се у свету зна да је извоз посао у коме се домаћа роба износи на светско пазариште, а новац који се за њу добије враћа се ономе ко је робу произвео: код Срба та правила важе само „до половине“ јер су страни пљачкаши „покрили“ ону „другу половину“ па њима тамо припадају – и јаре и паре.
  • Србија је 80% изворишта питке воде „издала у закуп“ иностраним компанијама и само ретки знају коме се и под којим условима све то чини.
  • Србија сваке године „извози“ по педесетак хиљада својих житеља, при чему њихова главнина одлази са тим да се више не врати; и занимљиво је да се школованим људима у најбољим годинама (лекарима, инжењерима, програмерима) сад прикључују шофери, монтери, фризери, молери, а остају комунисти, напредњаци, либерали, педери и слично демократско друштво; тим бројкама треба додати и податак да Срби много успешније умиру него што се рађају (веле неки да је годишње 50.000 више новоупокојених него новорођених зато што се „то ради“ по новим правилима – „одостраг“ и „у главу“), села су опустела, 350.000 хектара ораница (у овом тренутку) зараста у парлог, а српска власт је, како јављају „алтернативни извори“, потписала „с Европом“ уговор да ће нам, за почетак, бити испоручен милион Арапа (зову их „мигрантима“) и да ће они почети да поправљају српску расу.
  • Кинези су купили Борски рудник и сад у њему запошљавају само Кинезе (и тамо, веле, „пронашли“ ону златну жилу – коју су Срби открили пре коју хиљаду година).
  • Министарство за трговачку памет почело је да распродаје и српске школе: „Привредни суд у Краљеву, решењем Фи. број 99/2016 уписао је у судски регистар, у регистарском улошку број 5-288-00, ОШ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, податке: Брише се Основна школа »Растко Немањић Сава«, Дојевиће. Уписује се Основна школа Халифа бин Заид Ал Нахјан (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), са седиштем у Дојевићу, Фи број 99/2016 – из Привредног суда у Краљеву, А–1250“.
 Држава тргује и српским језиком
  • Српска Скупштина донела је Устав пре 15 година, али никако да донесе Закон о језику па свако може срамотити и Србе и њихов језик и у томе су најуспешнији били Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије када су („17. липња 2008“), „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписали су и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“. Пре неку годину један „специјалистички поглед“ на то како се у каталозима наших библиотека представљају српски писци омогућио ми је да прецизирам да то показује сву беду српске националне памети: Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ; другде сам тим поводом записао да су Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије, потписујући Хрватима „признање“ да српски и „хрватски“ нису један језик, истовремено „потврдили да не знају ни шта је језик, ни шта је књига ни шта су то стандарди“.
  • Како се свет и српско „правосуђе“ могу ругати и Србима и српском језику, нека покаже и једна „међународна згодица“: по тужби НВО „Савез мађарских ученика Војводине“, Правни факултет у Новом Саду осуђен је „за дискриминацију“ мађарске националне мањине јер им није омогућио полагање пријемног испита на мађарском језику; кад им је то омогућено, уведен им је испит из српског језика, aли је, на поновну тужбу исте НВО, Апелациони суд то правоснажно забранио. Тако се испоставља да су стране НВО, уз помоћ српског „апелационог суда“, овлашћене да уређују судбину српског језика: у Мађарској Срби на свом језику могу да се школују једино у Будимпешти и Сегедину и то само за васпитаче и наставнике српског језика).
Комунистички отпад уништио државу

Србија је у последњих двадесет година опустошена и жешће и дубље него икад у много последњих векова. Комунистичку пошаст над Србима продужио је комунистички отпад у [об]лику оних двадесетак странака (скрпљених у „Депосу“), међу којима је било много „гра­ђанских“, „демократских“‘, лупешких, либералних, глобалистич­ких, пљачкашких, социјалдемократских, аутономашких, трговачких и сл., а једина која је међу њима била српска одмах је означена као клерофашистичка и била демократски – маргинализована.

И при свему томе нај­чешће се није знало ни чиме се баве њихови челници ни из којих се средстава финан­сирају њихове странке, ни како су се они уопште нашли на политичкој сцени Србије и дошли у ситуацију да одлучују о народној судбини. (Један се од њих жалио да му комунисти десет година нису дали да се запосли па је остало нејасно како је финансирао странку и, узгред, стекао ексклузивну кућу на ексклузивној локацији.)

С друге стране, извесно је да је оно што су они уништили била држава, а ово што они остављају за собом само је отпад[ак] од државе. И она није могла ни имати друкчију судбину од ове која ју је задесила: некад се међу Србима знало да сеоски старешина („кмет“) може бити само најбољи сеоски домаћин, а сад су Срби доведени до тога да о њиховој судбини одлучују они примерци људске врсте који никад пре тога нису имали приступа тамо где се људи окупљају (за такве су оне бабе које сам поменуо на почетку ове приче говориле да су имали много пречих послова него да постану људи).

И они су Србију довели управо до онога што су им „учитељи нацртали“: разорили је, распродали, опљачкали, опустошили. И довели је до тога да може рећи да нема будућности: оно што у њој није (рас)продато странцима то су покрале домаће лопуже – док су Срби били загледани у Жељкову „Задругу“.

Карикатура Горан Дивац

А кад више не буде ништа ни да се продаје ни да се краде, Срби ће се, коначно, морати суочити са самима собом.

Да просе – неће имати од кога. А оно „друго“ гарантоваће им „Београд на води“. И корона. И епидемиолог др Кон и епидемиологуља др Дарија.

Моћи ће једино да бирају хоће ли умрети под маском или без ње. (А и то само под условом да се – заинате.)

Аутор: Драгољуб Петровић, српски лингвиста, србиста, слависта и универзитетски професор

Извор: ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!