НИКАД ТУЖНИЈА ПРИЧА Мајка преминула, отац отишао, а њих двоје се сами брину о баки инвалиду!
Понекад се судбина поигра са нама, наметне нам терет који не можемо да носимо, али га носимо. Таква је судбина двоје деце Мирјане (10) и Марка (13) из блачког села Суви Дол, који се већ четири месеца брину о својој баки Љиљани Дачевић (58). Невоља никада не иде сама, па су 2019. Године изгубили мајку, отац их је напустио, а бака је једино светло које их обасјава. И како она каже, уместо да се стара о њима, они морају о њој. И ту није крај њихових невоља, јер петнаестак дана пошто им је преминула мајка изгорела им је кућа у пожару, па су у помоћној згради коју су имали у дворишту. На срећу, ако то може тако да се каже, та просторија је уредно сређена.
И док Марко меси хлеб за који је постао експерт, а Маријана припрема чорбу од кромпира, бака Љиљана плаче, непокретна јер јој је ампутирана једна нога, а и друга је начета.
-Срамота ме је, уместо да ја њих чувам, они мене. Не волим што ми износе лавор са мокраћом, хране ме и купају, али шта ћу, нема нам друге – каже кроз сузе Љиљана.
Ова храбра тројка живи од десет хиљада социјалне помоћи. Деца иду у школу у Блаце, а када се врате, спремају ручак, ложе ватру и чувају баку. Маријана је добар ђак, а Марко има здравствених проблема, муца и појавио му се екцем по рукицама.
-То је сигурно до дрва из забрана која довлачи сваки дан како би се загрејали. Био је код лекара у Блацу, речено је да мора за Прокупље, али нема ко ни да га води, ни вози – додаје Љиљана.
Помало стидљиво додаје да једном дневно једу и да све то деца спремају.
-Снаја ми је преминула од рака, онда нам се убрзо запалила кућа. Онда су почеле и моје невоље са здрављем. Имала сам лошу циркулацију, требало је да пијем лекове, али како нисмо имали пара да их купимо, све је било горе и на крају су ми пре четири месеца ампутирали ногу – присећа се Љиљана.
Она додаје да када прими социјалну помоћ, купи лекове, брашно, квасац и кромпир. И то једу.
Док нам се жали на своју и дечију судбину, малишани гледају у своју баку као у светињу. За њих је она читав свет.
-Док сам жив ја остајем поред тебе. Ти си ме чувала дванаест година и то никада нећу да ти заборавим. Ти си од уста одвајала да би нама дала, бако, ми ћемо да те чувамо – чује се Марков глас док Љиљана плаче и објашњава колико је срамота.
Док излазимо, Марко онако успут додаје да жели да се захвали свим људима који им помажу.
-Ја сам још мали и нејак, али када порастем и ја ћу да помажем свима који су немоћни, знам како је то – каже овај дечак који је за последњих годину дана постао одрастао човек.
И над тим речима, остајемо неми. Види се сва трагедија и храброст једног малог – великог човека који има свој циљ: да чува баку и сестру и када порасте буде хуман. То разоружава.
Ко жели може да им помогне уплатом на жиро-рачун:
200-123632990-49 Поштанска штедионица Љиљана Дачевић
Извор: ДИРЕКТНО
