Да ли треба да верујемо у снове?
Сан је време када пали духови врше посебан утицај на нас
Стање сна мора се разматрати једноставно зато што у њему проводимо трећину свог живота. Свети Оци у сну и буђењу виде слике људске смрти и васкрсења.
Примарна сврха сна је одмор и обнављање физичке и менталне снаге. С правом је примећено да снови одражавају, у измењеном облику, наше прошле животе и ствари које нам свакодневно заокупљају живот када смо будни. Међутим, садржај и значење снова се ту не завршавају.
У сну душа не спава, већ наставља да живи свој живот, другачији од будног стања.
Карактеристична особина сна је да ум престаје да функционише или делује у кратким налетима. Заједно са умом, губе се самоконтрола и кохерентност мисли, и оне више не могу да формирају никакве дугачке логичке ланце. Осећања и страсти, међутим, настављају да постоје, неограничени разумом, и налазе израз у сликама – не само црно-белим, већ и шареним – које се крећу и делују, формирајући фрагментарне слике, а понекад и сложене наративе.
Пали духови имају слободан приступ души у поспаном стању, незаштићени молитвеним мислима и сећањем на Бога. Демони користе сан да збуне, застраше и оскрнаве људску душу, будећи њене страсти. Ко од нас није упознат са ноћним морама, које су део арсенала демонских страхова? Деца их доживљавају већ у основношколском узрасту.
Најчешће теме страха укључују: појаву чудовишта, змија, дивљих животиња, зликоваца, нечистих животиња, потеру са покушајем убиства, осећања неразумног страха, пад у понор, деформације сопственог тела, природне катастрофе са опасношћу од дављења, изгоревања у ватри или живог сахрањивања. Зли духови неће пропустити прилику да муче хришћанина у сновима искуствима онога чега се највише плаши – смрти рођака, губитка предмета наклоности, урањања душе у тугу и очај у сну. Ако је сан префигурација смрти, онда су ноћни страхови префигурација паклених мука.
Демони покушавају да прорекну будућност у сновима, предвиђајући нашу скору смрт и смрт наших вољених, приказујући познанике, укључујући свештенство, па чак и духовне очеве, у неповољном светлу и појављујући се као преминули рођаци. У сновима, они представљају заводљиве слике нашим душама и тиме их маме у блуд, сујету, бес и похлепу, суптилно негујући те страсти и скрнавећи душу. „Демони, имајући приступ нашим душама док смо будни, имају приступ и током сна. И током сна, они нас искушавају да грешимо, мешајући своје снове са нашим сновима . “
Поставља се питање: „Да ли треба исповедати грехе почињене у сну?“ Док је у будном животу душа првенствено заокупљена мислима, у сну њихово место заузимају слике. Појава мисли се не сматра грехом док је душа не прихвати. Исто тако, појава слике, чак и грешне, у сну није грех. У овој фази, ми смо још увек само посматрачи, искушавани демонским мамцем.
Али чим поспана душа буде жељом привучена ка предмету искушења, ми се изненада претварамо из посматрача у учесника сценарија, а душа се оскврњује одговарајућом страшћу и захтева покајање. Ово се првенствено односи на грехе блуда. Међутим, грех почињен у сну, када је ум неактиван, не може се изједначити са грехом почињеним у нормалном стању.
Не треба чак ни препричавати садржај ових снова на исповести, већ само рећи да је, поред осталих грехова, неко сагрешио и кроз нечисте и похотне снове. Покајање за њих се углавном не прописује. Али после похотних снова, у којима нисмо били само гледаоци већ и учесници у сценарију, препоручљиво је направити неколико поклона и прочитати молитву против ноћног оскврњења из Канона или Молитвеника.
Пре спавања препоручује се осенити се крстом са свих страна собе молитвом „Нека васкрсне Бог…“ или тропаром „Онај који је Крстом заштићен…“. Ова једноставна мера ће значајно смањити демонска искушења у сну. Истом циљу служи и древни хришћански обичај спавања у доњем вешу.
А сада долазимо до најважнијег дела. Испоставља се да чак и у сну душа може да одоли демонским искушењима.
На пример, не треба прихватати примамљиве слике ако се према њима осећа истинска унутрашња одбојност, не кроз разум, већ кроз емоције. У овом случају, душа остаје равнодушан или непријатељски настројен посматрач таквих „слика“. Разум може деловати у кратким налетима током сна.
Није неуобичајено да се верник, током демонског страха у сну, изненада сети молитве. То се дешава не само свецима, већ и обичним верницима, посебно ако су, у свесном стању, себи дали упутство да се моле и осене се у сну .
Овакав став може се јавити и нехотице приликом читања прича из живота Светих Отаца, који су користили ове лекове против злих духова. Ако оно што нас плаши прекријемо знаком крста и молитвом „У име Оца и Сина и Светога Духа“ или „У име Господа нашег Исуса Христа“, предмет који нас плаши обично нестаје, ако не из првог покушаја, онда из трећег или четвртог, или долази до буђења. Понекад, у сну, човек осећа да му се рука не може подићи да би се прекрстио; мора се подићи са великим напором, користећи другу руку. Ако се прсти не савијају како треба, довољно је да се прекрсти целом руком. Ако ово не успе, може се дунути попречно или чак ментално замислити крст – успева у било ком облику.
Овај лек, међутим, не помаже некрштенима или онима који на својој савести носе неисповедане смртне грехе. Разлог је јасан: сила Божија делује кроз Крст. Први још нису склопили завет са Богом, док су га други добровољно прекршили. Понекад се у сновима сећају и других молитава: Богородици, Херувимске химне, ускршњих химни и стихова из Псалама, и оне помажу у отпору непријатељу.
Појава страхова и демона у сновима, у њиховим природним облицима, као и у облицима змија, нечистих животиња и чудовишта, праћена визијама паклених мука, уобичајена је појава у животу сваког побожног хришћанина који брине о свом спасењу. Они не представљају опасност од пада у прелест, већ напротив, окрепљују духовни живот, јачају веру, подстичу усрдну молитву и уверавају у моћ знака крста. Такви снови се више не могу сматрати обичним. Душа тада улази у посебно стање – стање визије. Карактерише га тиме што тело остаје у сну, док ум почиње да функционише са великом јасноћом. Оно што се види остаје у сећању дуги низ година, често цео живот, остављајући снажан утисак, док су обични снови „празни и неуређени“ и не можемо их се увек сетити ујутру.
Визионарско стање не треба мешати са граничним стањем које се понекад јавља након буђења: тело остаје у сну, али свест почиње да се бистри. Чујемо фрагменте и разумемо нашу околину, али нисмо у стању да се покренемо. Међутим, не постоји објекат визије. Упркос чудним сензацијама, ово стање не преноси ништа везано за духовни живот и не оставља значајне утиске.
Прелазак у визионарско стање се лакше дешава у сновима него док смо будни, па није изненађујуће што су пророчке визије долазиле углавном током сна. Снови пророка Данила, Јосифа Прекрасног, патријарха Јакова, као и снови фараона, пекара, пехарника и Навуходоносора, иако се у Светом писму називају сновима, заправо су биле визије. Визије се разликују по интензитету. Оно што видимо једва се разликује од једноставног сна и припада најнижој категорији. Визије се такође разликују по свом пореклу. Могу доћи од Благодати или од демона. Виђење злих духова у њиховом гнусном облику је, у извесном смислу, дар од Бога, баш као што је и једноставан вид, којим видимо и добро и лоше, дар од Бога. Упркос свој њиховој застрашујућој ружноћи и ужасу, ове визије одговарају истини и омогућавају нам да се правилно понашамо и тачно проценимо догађаје.
Много опаснији су снови који укључују Господа, Богородицу, анђеле или свеце. Ове визије могу бити узроковане демонима и садржати лажи. Нисмо видели права небеска бића, па нам је тешко да препознамо лажњака. Ово такође поставља питање: можемо ли их прекрстити, као што бисмо то учинили са демонима? Шта ако су стварни, а наш поступак би био схваћен као увреда? У овом случају, требало би да се прекрстимо са молитвом и замолимо утвару да прослави Свето Тројство. Након овога, демон више неће моћи да науди нашој души, иако се догађаји могу другачије одвијати.
Старац Пајсије Атонски је прикладно назвао визије изазване демонима „демонском телевизијом“. Мора се бити чврсто уверен да Господ, Богородица и Анђели, бринући се о свим хришћанима, не обраћају пажњу на почетнике. То је штетно за почетнике, пре свега због њихове неконтролисане гордости. Колико ће година бити потребно почетнику да препозна своју гордост, схвати њену дубину, пронађе начине да се бори против ње и стави је под неку врсту контроле? Такве појаве се јављају као изоловани, изузетни случајеви, током обраћења особе у веру или током чудесног спасавања од смртне опасности.
Преобраћеници у православну веру из других религија често одбијају да себе сматрају новопридошлима, уместо тога сматрајући своје хришћанство наставком својих претходних пракси. То је дубоко погрешно. Православље је неспојиво ни са једном другом религијом, јер их сматра грешкама и јересима. Јединство праве вере и праве Цркве су догме православног хришћанства. Истина не може бити наставак грешака. Такви људи морају започети свој пут од самог почетка, то јест, од парохијске цркве, а не манастира. И што је већи „успех“ који су постигли у својој претходној верској пракси, то ће им бити теже да пронађу хришћанство.
Визије благодати не зависе од људске воље. Насупрот томе, визије које су изазване сопственом вољом нису од благодати. Духовним манифестацијама без молитве и знака крста треба приступати са крајњим опрезом. Визије које се оклевају дефинитивно приписати демонима не треба „ни прихватити ни одбацити“, одлажући коначни суд за касније.
У многим књигама о духовном животу сусрећемо се са опоменом „не верујте сновима “. Шта то значи? Не веровати сновима значи не користити их као водич у животу, не градити односе са другима кроз њих, не тражити пророчанства о будућим догађајима у њима, иако се снови понекад остваре. Испуњење снова није неспоран доказ њиховог благословеног порекла ; може бити и последица демонског утицаја. Али истовремено, снови нас могу тачно обавестити о страстима у нама и испитати утицај палих духова на нас саме.
„Снови се могу сматрати доказом нашег моралног стања, које није увек видљиво у нашем будном стању. Снови су попут нашег срца. За безбрижну особу, препуштену страстима, снови су увек нечисти и страствени: душа тамо постаје игралиште за грех. За особу која се окренула путу спасења и тежи очишћењу срца, снови могу бити и добри и лоши, у зависности од тога који квалитет преовладава у њиховој души или расположење са којим заспу.“
Колико често сањамо цркве, верске службе, свештенство и свете предмете, колико често се сећамо молитве у сновима, одупиремо се страстима и осећамо се као верник у њима — све су то показатељи колико смо дубоко пригрлили црквени живот. Снови често откривају грешност и недостатак вере који живе дубоко у нашим срцима, а које, у будном стању, кријемо не само од других већ и од себе самих.
Чест гост у сновима верника, уз блудног демона, јесте и богохулни демон. Он нам показује искривљене слике Бога и Цркве. На пример, сањамо цркве без крстова, или се при уласку у цркву налазимо у биоскопу, или на иконама, уместо светаца, видимо застрашујућа лица. У таквом сну сви могу слободно ући у олтар, хор може певати савремене песме, црквењак може водити службу уместо свештеника и тако даље. Штавише, демон у сновима приређује ситуације које нас терају да се одрекнемо своје вере. У сну можемо чак и да трпимо муке због своје вере.
Богохулне снове треба третирати на исти начин као и богохулне мисли – то јест, не сматрати их својим. Потреба за покајањем зависи од тога да ли смо били гледаоци или учесници у богохуљењу. У овом другом случају, треба да се покајемо за богохулне снове на исповести, међутим, без препричавања њиховог садржаја. Можемо и треба да кажемо нашем духовном оцу све што сматрамо важним и шта год он пита, без скривања.
Истина је да демон не може фалсификовати лик Крста, али то се односи само на крстове правилног облика и пропорција. Искривљени и обрнути крстови се лако стварају. Стога, ако видимо крст у визији, морамо га пажљиво испитати. Постављајући себи ову намеру унапред, можемо се надати да ћемо препознати фалсификат. Ако нисмо испитали Крст, већ се једноставно сећамо да је био тамо, то не значи нужно да је визија истинска.
Као што смо већ напоменули, сан је време када пали духови врше посебан утицај на нас. Док се телесне снаге обнављају након ноћног сна, душа је често јако узнемирена демонским утицајима ујутру. Мора се вратити у ред јутарњом молитвом пре него што се почне са послом. Стање душе одмах након буђења је стање повећане сугестивности, када молитва дубоко продире и врши свој утицај током целог дана. Грешне и сујетне мисли врше сличан утицај у ово време. Стога, искусни практичари молитве саветују да се одмах након устајања, пре јутарњег правила, током прања и обављања јутарњих обреда, почне са читањем Исусове молитве или других кратких молитава.
Оно што је речено у овом поглављу не односи се на побожне аскете који већ живе по законима Духа, већ на савремене православне хришћане. За почетнике којима недостаје духовно расуђивање, најбоље је да игноришу снове и забораве их, ради безбедности, следећи савете Теофана Затворника и Светог Игњатија Брјанчанинова.
Међутим, тешко да је могуће да уопште не приметимо снове ако трећину живота проведемо у овом стању.
Молитвеници прописују молитву покајања за очишћење од „нечистих утвара ђавола “. Зашто би то било потребно ако снови немају никакво значење? Коначно, неки снови, хтели ми то или не, остављају тако јак утисак да их је немогуће заборавити годинама.
Свети Теофан и Свети Игнатије су у своја духовна дела укључили поглавља о животу душе током сна, очигледно верујући да је ова тема од не малог значаја. Чини се вероватним да су информације о овој теми црпели не само из дела других аутора већ и из сопствених запажања о овом стању.
Аутор: Андреј Рибак
Извор: Православље живот вечни
