Цвет који је Господ посадио у најтежој земљи, али који је процветао за вечност
Понекад Господ најлепше цветове посади у најтежој земљи. Тако је било и са Јелисаветом.
Рођена је као немачка принцеза, у дому великог војводе Лудвига IV Хесенског и принцезе Алисе. Била је унука британске краљице Викторије. Одрасла је окружена дворцима, вртовима, музиком и свиме што свет назива срећом. Али њено срце није било окренуто само земаљском сјају.
Још као девојчица научила је да човек није велики по богатству које има, ни по титули коју носи, већ по љубави коју даје другима. После раних породичних губитака, упознала је бол и тугу, али је управо кроз њих њено срце постајало мекше за туђу патњу. Док су други видели лепоту двораца, она је примећивала сиромашне и усамљене. У њој је тихо растао дар милосрђа.
Када се удала за великог руског кнеза Сергеја Александровича Романова, дошла је у Русију. Била је млада, лепа и образована, али оно што је највише красило њену душу била је искрена жеља да упозна Бога. Иако је рођена као протестанткиња, она није примила Православље из обичаја, нити због положаја који је имала у царској породици.
Дуго је читала Свето Писмо, молила се и размишљала. У Православној вери препознала је пуноћу истине и лепоту Христове Цркве. После дугог духовног пута, 1891. године примила је Православље целим својим срцем. Од тог тренутка њен живот је постајао све више служење Богу и људима. Њен брак са великим кнезом Сергејем био је испуњен поштовањем и блискошћу. А онда је дошао дан који је све променио.
Дана 17. фебруара 1905. године, док је њен супруг пролазио кочијама кроз Москву, револуционар Иван Каљајев бацио је бомбу на његову кочију. Од силине експлозије готово ништа није остало. Када је чула шта се догодило, Јелисавета је потрчала на место несреће. Клечећи на снегу, својим рукама сакупљала је остатке човека кога је волела.
Тај призор могао је да испуни њено срце мржњом. Али у њему се родило нешто друго. Христова љубав. Неколико дана касније отишла је у затвор да посети човека који је убио њеног мужа. Није дошла да га осуди. Није дошла да га понизи. Није дошла са осветом у срцу.
Дошла је да му каже да му опрашта. Донела му је Јеванђеље и молила га да се покаје, како би Бог и њему отворио врата милости. То је био тренутак који је задивио многе људе. Она која је изгубила највољенију особу није тражила казну за непријатеља, већ спасење његове душе.
После тога донела је одлуку која је изненадила читаву Русију. Продала је свој накит, драгоцености и раскошне хаљине. Оно што је некада припадало царском двору претворила је у помоћ онима који нису имали ни најосновније. На месту где су многи очекивали нову дворску раскош, она је основала Марто-Маријинску обитељ милосрђа у Москви. Тамо није живела као велика кнегиња, већ као најскромнија сестра. Носила је једноставну одећу, одрекла се удобности и све своје време посветила болеснима, сиромашнима и напуштенима.
На вратима њене обитељи није се питало ко је човек, колико има новца или каквог је порекла. Свако ко је патио био је примљен као брат.
Јелисавета није само руководила. Она је видала ране болеснима. Држала је за руку оне који су умирали. Носила је храну гладнима. Посећивала је сиротињске домове. Улазила је тамо где су се други плашили да закораче.
За њу није било безвредног човека. У сваком лицу видела је лик Христов. Говорила је да човеку није довољно дати само хлеб. Потребни су му и љубав, утеха и осећај да није заборављен.
А онда је дошла револуција. Нова власт је ухапсила Јелисавету заједно са њеном верном сапутницом, сестром Варваром и другим члановима царске породице. Одведене су далеко од Москве, у област Алапајевска.
У ноћи између 17. и 18. јула 1918. године доведене су до напуштеног рудничког окна. Без милости су живе бачене у дубину. Али ни у том страшном тренутку молитва није престала. По сведочењима која су касније преношена, из дубине окна чуле су се молитве и црквене песме. Чак и у часу сопственог страдања, Света Јелисавета није мислила само на себе. Њено срце је и тада било окренуто другима.
Тако је завршила свој земаљски живот — са молитвом на уснама и љубављу у срцу.
Њене Свете мошти данас почивају у Јерусалиму, у храму Свете Марије Магдалине на Маслинској гори. Ходочасници који им прилазе сведоче да је тишина поред њеног кивота посебна.
Као да човек осети једну велику истину:
Опроштај није слабост.
Милосрђе није немоћ.
Љубав је највећа сила коју је Бог дао човеку.
Света Јелисавета и данас тихо говори сваком од нас:
„Не побеђује онај ко узврати ударцем, већ онај ко сачува срце од мржње.“
Можда је зато Господ њен живот овенчао мученичким венцем.
Јер је још за живота научила оно што је најтеже — да се зло не побеђује злом, већ Христовом љубављу.
Од принцезе постала је мајка сиромашних.
Од удовице — утешитељка многих.
Од страдалнице — сведок вечне наде.
И зато њен живот остаје као цвет који је Господ посадио у најтежој земљи, али који је процветао за вечност.
Аутор: Миња Павловић
