Чудесно избављење из усташке заседе
О потреби за молитвом сви знамо, посебно у животним неприликама, болестима и разним несрећама. Колика је мера молитве, никада нисмо открили, и како рече отац Илија из Горњег Матејевца код Ниша: „Ти се само моли, а молитва ће те сачекати на животној кривини и вратити те на пут, ако не тебе, онда твоје ближње.”
Животне лекције су најбоље, али ако се уче на сопственој кожи, онда су и најгорче.
Па да чујемо.
Десетак година певао сам за певницом у цркви Светог Прокопија у Јасици, надомак Крушевца. У почетку сам био сам, а касније се придружило још хришћана. Међу њима, често је долазила једна медицинска сестра, која је живела непосредно поред цркве, а радила у крушевачком клиничком центру.
Након литургије, једном приликом испричала нам је овакав догађај.
„Враћала сам се уобичајено са посла из болнице. На станици, док сам чекала аутобус, паде ми на памет мој школски друг за кога сам знала да је на вуковарском ратишту. Почела сам интензивно да мислим о њему, али и некако чудно да се бринем за његов живот. Ушла сам у аутобус, али мисли о мом другу су само навирале, а што је најгоре – брига је била све већа. У таквом стању сам изашла из аутобуса и журно се упутила кући.
Још са врата сам збацила торбицу и јакну и стропоштала се на колена испред икона. Молитва је била дуга и усрдна, као никада до тада. Остала сам у клечећем положају пуна два сата. Ни сама нисам била свесна како и откуда толика ревност. Наравно, о томе ником нисам причала.
Прошло је скоро три месеца када се на мојим вратима чуло звоно, узастопно, једном, други пут, трећи. Некоме се баш журило. Једва стигох да отворим врата, кад, на моје запрепашћење, мој школски друг у униформи! Без икаквог поздрава, само је изговорио: ‘Јеси ли се икада молила Богу за мене?’ А онда је мало застао, па рече: ‘Управо сам стигао на одсуство, још нисам отишао кући, морао сам прво код тебе. Зато, реци ми…’
Нисам могла да се снађем – прво његова појава, а онда и то питање. Како је знао, када ја то ником нисам открила?
Поновио је исто питање. Ипак сам се некако прибрала те га позвала у кућу, али он опет поставља исто питање, нисмо стигли ни да седнемо.
‘У реду,’ рекох ја, ‘јесам.’
‘Када?’ поново упита он, и ја му тада објасних када је то било и у које време, јер, наравно, никада тај тренутак нећу заборавити.
‘Е па видиш,’ одговара мој школски друг, ‘тога дана ја сам са неколико ратних другова упао у усташку заседу. Била је блиска борба, прса у прса. Сви моји другови су погинули, а у оном барутном облаку, који се створио од силног пуцања, са моје десне стране, видео сам твоју силуету како се молиш Богу за мене, и ето – само сам ја преживео.’
Након ових речи, само сам пала на столицу и почела да плачем. У мени се све помешало – и неки Божји страх, и радост. Када сам се мало прибрала, видех да и мој школски друг гужва рукама своју беретку, а низ лице му се сливају крупне, мушке сузе.
Понудих га кафом, али он се захвали: ‘Идем да видим моје, чекају ме, навратићу касније.’ И затвори врата за собом.
Окренух се према иконама, да се захвалим за ово чудесно избављење мог школског друга, а низ лице су ми још увек текле сузе.”
Аутор: Горан Јосијевић
