Ћациленд није направљен да би ту седели студенти него…
Иако нам је у овој вечери свима срце с јадном женом коју хорда моралних наказа, најблаже речено, мучи (јер ништа друго осим тога и не могу нити умеју); ипак бих се осврнуо на један цитат из програма Еуронеwс-а, тог програма за информеризоване људе који воле да мисле за себе да су еманциповани, јер је садржина те изјаве значајна за ове догађаје. Нећу делити линк ка видеу, нити ко је аутор, из простог разлога јер је небитно о којем се ‘објет а’ тачно ради. “Нестајући медијатор” значајан је у оној мери у којој нас води ка суштини онога шта се тренутно дешава код Ћациленда. Платформирање особе, као и различити ад хоминеми, само би нас одвлачили с теме, али упућени ће препознати о коме се ради.
“Наша држава се понаша као да је обојена револуција (на делу, све и да није, прим.аут.), и једна од кључних ствари у покушају спречавања обојене револуције, или тога да она буде успешна онда када је покушана, или када траје месецима, јесте управо да се обезбеди простор око кључних институција у којима се врши власт. Код нас је то Скупштина, због авети 5. октобра, председништво итд. Како би се заузео симболички, али пре свега један физички простор. […] У том смислу тзв. Ћациленд од почетка има своју безбедносну улогу. […] Ћациленд није направљен да би ту седели студенти него како би се спречило заузимање најважнијих институција.”
Ово није први пут да се ова “истина” о Ћациленду износи у јавности. Није први пут чак ни за медије брлиске властима, међутим, сва та ранија обраћања су увек била на нивоу гласине. Неко код Павићевића износи неки паушални утисак, Вучић и поданици говоре како је Ћациленд спасао земљу, како су спречили упад у институације итд. Дакле, не ради се о новој идеји, али она до сада није могла бити артикулисана на овакав начин и овако директно. Био је потребан еуфемизам којим би се, с једне стране, маскирала права намена, а с друге стране, који би требало да личи на копију блокада.
Уопште, сама реч “ћаци”, која је у опозиционом дискурсу у потпуности заменила “сендвичаре”, у основи је грешка у писању графита, чиме је илустративно сажела главни сукоб друштва у којем студенти и ђаци образовних установа иступају против власти лажних диплома, која апелује на ауторитет који су видно и неповратно изгубили. За потребе сукоба лажних ауторитета против ученика образовних установа, било је потребно наћи, не само образоване људе који су спремни да говоре против блокада, већ и своје ученике који праве своје блокаде, налик студентским, јер су студенти имуни на досадашњу муницију против житих. За те потребе истицали су непотизам и склоност универзитета ка корупцији, поредиле су се оцене из индекса и којешта, али та дезавујисања су Тројански коњ како би се на мала врата, усред града и за сваки случај, подигао паравојни парк како им се не би догодио пети октобар.
У том смислу, иако раније поменута изјава код већине изазива низ реакција на спектру беса и подсмеха: јер где се дадоше “студенти који желе да уче” и “презрени ћацији који немају где да виде ћирилицу”; изјава је у суштини несвесни тројански коњ, како би нам се прошверчовала умрлица еуфемизма “студенти који желе да уче”. Пошто је еуфемизам умро, сада смо спремни да кажемо чему Ћациленд заиста служи.
Еуфемизам је био потребан као средство “производње пристанка”, тј. као потез у симболичкој борби за освајање ауторитета, док је физички Ћациленд блатњави тор који народу треба да огади прилазак институцијама.
Чињеница да је еуфемизам мртав не говори нам само да власт више не занима да глуме како постоје једни и други студенти, да их не занима “учење” и још којешта. Много значајније, то што не говоре о “студентима који желе да уче”, значи да су (свесно или несвесно) прихватили симболични пораз на пољу борбе за ауторитет. Признали су да су студенти, њихови родитељи, ближи и даљи рођаци и пријатељи изгубљени као адресати пропаганде и да у очима тих људи “Држава” са СНС-ом на челу никад неће бити ауторитет тим људима, колико год их тукли, лажирали бомбе, уцењивали их, дезавујисали и сл. Еуфемизам је мртав јер немају пред киме да се преве и устежу. Мртав је јер нити осваја симболички простор, а скривањем праве намере губе и физички простор. Једино је остала чиста и банална моћ, коју настављају да користе и злоупотребљавају.
Моралне наказе које жени која је изгубила дете, након обрушавања 300 тона бетона, пуштају Тата од Баје Малог Книнџе, са акцентом на “”стихове””: “нема нико муда да води га до суда”, у дану у којем режимски медији кукакју о корумпираном судству, не показује само једну наказну окрутност и мањак достојанства, колико покушај умањења штете. Нема више борбе за симболички простор, а по свему судећи губе битку и за физички простор. Још им једино остаје да обезбеде и утичу на форму и размеру сопственог пораза, због чега сада нуде извињења, нуде неке своје кривце који су одговорни и сл. — али у свом фрустрирајућем и наказном копрцању, из дана у дан све више губе, и вероватно се питају колико ће њихових губитака бити довољно да задовољи бесан народ, занемарујући да су за собом оставили такав понор у срцима целог народа да нема ничег што може да задовољи ту празнину.
Аутор: Никола Јовић
