Српско македонско питање је велика рана на српском телу и души

У глави и души сваког правог Србина, кад-тад, пре или касније, мање или више, мора да се роди и одрасте помисао да смо се олако одрекли своје српске Македоније. Последња одлука о давању аутокефалности македонској цркви је најјаче допринела том осећању, јер се ове ствари одвијају у наше време, ми смо им савременици и, нажалост, апатични, неми посматрачи. Као, уосталом, и код свих осталих суштинских српских питања.
Остало је још неодређено, све даље надање да у народној души ипак и даље постоји свест о важности крајеуганог камена српства – Македонији. Македонско питање је и добра поука за наше тренутне околности на Косову и Метохији. Добровољно попуштање, корак по корак, како данас чинимо, доводи до несагледивих последица у будућности. Отргли су нам Македонију, сад иду даље, но, на првом месту, рат се води у главама, у срцима и душама. А тај рат се добија искључиво знањем.
Народи у нестајању, попут нашег, себи не смеју да приуште морталитет тј. негативну стопу природног прираштаја – ради биолошког, физичког опстанка. И неукост и незнање – ради духовног и моралног опстанка. У наставку цитирам део предавања Светог Владике Николаја Велимировића, одржаног у Кентерберијској катедрали у Енглеској. Обратите пажњу како је владика говорио о српској Македонији, отворено и без устезања, пред Енглезима. А ми? Ко нас спречава да говоримо о српству Македоније?
„Маћедонија је гнездо српске душе. То је морала некад бити чаробна земља, достојна да се у њу пошље свети Павле, вредна свих турских жртава да је освоји, достојна гробова неколико српских краљева, који су дали животе своје у одбрани њеној.
To je и леп и богат крај на овој Земљи. Ту је било средиште српске средњовековне државе и моћи, само срце српске славе од времена када су Срби прешли у Хришћанство па до трагедије на Косову, и после те трагедије, до смрти краља Марка од Прилепа, у почетку 15. века.
Па и за време робовања под Typцима, Маћедонија је била извор свих духовних и моралних подстрека и упориште засужњеног народа.
Била је ствар чистог случаја што се северни део Србије ослободио пре сто година, док је Маћедонија још остала у ропству.
На северу, у густим шумама и планинама око Београда и Крагујевца, хајдучко ратовање зачело је један велики устанак, који је успео.
Ово хајдучко ратовање значило је поступни слом турске превласти на целом северном делу: у Шумадији, Босни, Хрватској и Далмацији.
Карађорђе је ослободио један део српске земље на северу, и том крају признале су коначно велике европске силе независност и назвале га Србијом.
Али, ни Карађорђе, нити ико други у Србији, није заборавио на Маћедонију.
Маћедонија није била само један део наше историје, већ је постала део наше душе.
Главни и већи део наших народних песама, које су за нас Шекспир и Библија, пева о српској Маћедонији, њеним јунацима, њеним историјским догађајима, њеној борби са Турцима, робовању њеном, обичајима и надама њеним.
Српска деца знају имена градова као што су Скопље, Прилеп, Охрид, и имена хероја, Уроша, Стевана, Милутина, Душана, Марка и Угљеше, пре но што науче у школи да напишу та имена.
Наше народне песме су наше народно школовање, школа наша душевна. Маћедонија преставља велики део наших песама, што значи да она сачињава велики део наше душе.
Рећи да Маћедонија не припада Србији, значи исто што и рећи да српска душа не припада Србима.
Да ли сте ви у стању замислити Енглеску без Стратфорда, родног места Шекспировог? Ја не држим да можете.
Тако ни ми не можемо замислити Србију без Прилепа, извора, колевке нашег народног песништва.
Сваки народ има неко свето место у својој земљи, један крај је много светији него што су други крајеви, које га везује више за његову отаџбину, које потпаљује његово одушевљење и које га сили да га брани и гине за њега.
Ја сам рођен у Северној Србији, у граду који је играо знатну улогу у нашој савременој историји. Али вам кажем да није Ваљево, моје родно место, пробудило у мени моју српску душу, већ Прилеп, Скопље и Охрид, места где је некад вејао наш дух и цветале наше врлине из старина, заједно са Косовом, на коме је уништено наше национално тело.
У нашој народној песми врло мало се спомиње Ваљево, па и сам Београд, када се пореде са Маћедонијом. Северна Србија у нашем Средњем веку била је више део нашег тела него наше душе.
Али, Маћедонија….
Ја се сећам једног разговора у Нишу, вођеног између једног француског морнара и једног српског официра. Рече француски морнар: „Али, ви ћете пропасти, ако не дате Маћедонију Бугарима!“
Српски официр одговори мирно:“Па, нека и пропаднемо за спас наше душе.“
Велимировић Д. Николај, „Сабрана дела 3 – Србија под оружјем“
Аутор: Сашка Љубичић