Boj na Ravnju i kraj Prvog srpskog ustanka
Zeka Buljubaša i njegovi golaći
„Danas, kad više nema ko da zapoveda, ja uzimam sebi za pravo da radim ono što smatram da je pravo i pošteno. Vi koji imate porodicu, imovinu i nešto da sačuvate – sklanjajte se! I to što pre, dok je noć. Ja sam rešio da ostanem ovde sa mojim golaćima. Samo preko nas mrtvih mogu dalje Turci. Ako mora da umre Srbija, i moje je da umrem sa njom.“[1]
Ovim rečima se mladi vojvoda Jovan Gligorijević, poznatiji po nadimku ZEKA BULJUBAŠA, 16. septembra 1813. poslednji put obratio svojim „golaćima“ pred odsudnu bitku. Zekini golaći su preuzeli zadatak kojom je trebalo da nekoliko stotina golaća (tako su nazivani Zekini hajduci, jer su bili preskromno obučeni bećari bez kuće i porodice), drži odstupncu srpskoj ustaničkoj vojsci u povlačenju (tačnije bežaniji) pred neuporedivo većom i bolje naoružanom turskom silom koju je vodio bosanski vezir Derendelija. Zeka se svojim junacima obratio u šancu kraj sela Ravnja i rečice Zasavice, uveče, uoči odlučujućeg, sedamnaestog dana, poslednje bitke Prvog srpskog ustanka.
Prema svedočanstvima starih ratnika Zeka Buljubaša je rođen kao Jovan Gligorijević oko 1785. godine, po jednima u Novoj Varoši, nahiji sjeničkoj, a drugi kažu da je rođen u Spreči u Bosni.[2] Ostali pominju selo Domane kod Nevesinja u istočnoj Hercegovini.[3]
Sasvim neodgovarajući nadimak „Zeka“ je dobio u ranom detinjstvu, a onda je brzo stasao u vrlo visokog i izuzetno snažnog čoveka, pa su neki tvrdili da je viši i od samog Karađorđa. Zeka se sreo sa voždom Srpskog ustanka u Badovincima, kada je gospodar posetio Mačvu radi organizacije ustanka u ovom kraju. Susret i razgovor vožda Karađorđa sa mladim buljubašom zabeležio je srpski pesnik i putopisac Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 1791 – Beograd, 1847):
„Koekude, Zeko, koliki si, a ja zamišljah da si mnogo manji kad te tako zvaše. Da je sreće pa da je više takvijeh Srba ne bi Turci navaljivali tako često u Srbiju. Strava mene pogledati te što si moj, a kako li je to tek Turcima kad te vide namrgođena za boj.“
„Gospodaru, ja o tome i ne mislim, gledam kako da Drinu ne pređu, a u posletku i ne prelaze, već ja moram ići tamo da ih haram i ubijam ne bi li se Mačve okanili.“[4]
Inače, Zeka je u vreme susreta sa Voždom Srpskog ustanka već uveliko bio starešina (tur. buljukbaša)[5] jednog odelenja ustaničke vojske vojvode Stojana Čupića (Piva, 1765 — Zvornik, 1815), u narodu poznatog kao „Zmaj od Noćaja“. U četu ovog čuvenog vojvode Zeka je primljen čim je došao u Mačvu pošto je saznao da je ustanak protiv dahija počeo da se zahuktava.
Zekini golaći su u vreme Karađorđevog ustanka (1804–13) bili poznati kao najbolji ratnici. Gde nisu mogli ni smeli drugi, išli su ovi najsrčaniji i najpožrtvovaniji borci. Filip Višnjić, pesnik Srpske bune, u pesmi „Boj na Loznici“[6] u junačkom desetercu navodi pismenu molbu (tzv. „knjigu“) vojvode i popa Luke Lazarevića, koji je najveće poverenje imao u Zeku i njegove golaće:
Treću piše, šalje Parašnici,
Golom sinu Zeki buljubaši:
`Goli sine, Buljubaša Zeko,
Ded` ustani i golaće kreni,
Da si brzo u bjelu Lješnicu,
Loznica nam u nevolji cvili!`(stihovi 360-365)[7]
Sve do 1813. godine Turci se nisu usuđivali da pređu Drinu i napadnu Mačvu, šabačku i valjevsku nahiju. Strah su im zadavali ponajviše vojvoda Stojan Čupić – Zmaj od Noćaja i njegov buljubaša Zeka.
U toku avgusta 1813. godine oni su uspešno zadržavali turske prodore koji su išli pored Save. Ustanici su tu iskopali niz malih šančeva i tu dočekivali tursku vojsku. Kada je tu stigao i Miloš Obrenović sa rudničkom vojskom i Petronije Šišo sa svojim momcima, ustanici grade i dobro utvrđuju ogroman šanac, između Save i Zasavice u Ravnju. Zeka Buljubaša se sa svojim hajducima smestio na desnom krilu šanca, a do njega Petronije Šišo. Na ovom šancu prvi se našao vojvoda Simo Katić — Prekodrinac. Posle njega su došle vojvode Miloš Obrenović sa Rudničanima, prota Mateja sa Valjevcima i Luka Lazarević sa Šapčanima.
A onda je krajem avgusta 1813. bosanski vezir Derendelija prešao Drinu sa silnom vojskom od nekih 15.000 janičara. Sulejman paša Skopljak je predvodio konjicu u napad na šanac, ali je bio ranjen u ruku. Izvori govore da ga je ranio lično Miloš Obrenović iz kubure. Kako bi savladali prepreku oko šanca u vidu rova, turski komandanti su pešadiji davali rakiju, kako bi ih okuražili da jurišaju i mrtvi ispune rov, a ostatak pešadije bi preko mrtvih ušao u šanac. Turci su takođe uz pomoć francuskih inženjera iskopali približnice šancu. Vuk Karadžić navodi da su se Turci toliko približili šancu da su se sa Srbima mogli tući sabljama, jataganima i kukama im otimati barjake.
Sedamnaestog dana borbe, 17. septembra 1813. godine, na scenu „u glavnim ulogama“ stupaju Zeka Buljubaša i njegovi golaći i čuveni megdandžija Petronije Šišo sa svojim uskocima. Oni su štitili odstupnicu srpskim vođama i ostalim preživelim ustanicima. Dok su imali baruta branili su lanac puškama, a kad im je nestalo municije isukali su noževe i tako napadali Turke. Oni su se hvatali sa Turcima u koštac i u toj borbi prsa u prsa izginuli su svi golaći zajedno sa njihovim Buljubašom Zekom.
Tako su se Zeka i njegovi verni hajdučki golaći neodstupnom borbom za Krst časni i slobodu zlatnu upisali u Knjigu večnosti. Zeka buljubaša je od zahvalnog potomstva s pravom nazvan srpskim Leonidom, a njegovi srčani golaći su upoređeni sa besmrtnim Leonidinim junacima i nazvani srpskim Spartancima.[8]
Spomenik Boju na Ravnju, delo kamenoresca Milana Najmana, podižu zahvalni Ravnjanci godine 1926. u centru sela Ravnja. Na spomeniku su uklesani sledeći stihovi:
Za junačka vaša dela,
Vasiona znade cela!
Kosti su vam rasejane,
Al s’ pobedom uveličane!
Spomen borbe za slobodu,
Nek imena vaša budu!
Autor: Dragan R. Mlađenović
Izvor: Nauka i kultura
Napomene:
[1] Miomir Filipović – Fića, Omiljeni junaci,Čikago, 1994, str. 29.
[2] Dr. Jovan Milićević, univ. prof. Beograd u Enciklopediji Jugoslavije JLZ Zagreb 1971. tom 8 str. 619.
[3] Milan Đ. Milićević, Pomenik, Srpska književna zadruga-Beograd, 1959.
[4] Sima Milutinović Sarajlija, Istorija Srbije; navodi Miomir Filipović, Navedeno delo, str. 25.
[5] Buljubaša, od turske reči buljukbaša, je u janičarskoj vojsci bio zapovednik buljuka, tj. čete od sto ljudi i odgovara današnjem činu kapetana; vidi Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpsko-hrvatskom jeziku, Svjetlost-Sarajevo, 1985, str. 153.
[6] Boj na Loznici se odigrao 5. i 6. oktobra 1810. na Tičar polju kraj Loznice. U pomoć lozničkom vojvodi Antu Bogićeviću je stiglo oko 10.000 boraca — Šapčani Luke Lazarevića i Valjevci Jakova Nenadovića. Presudna bitka počela je ujutro 6. oktobra 1810. Borba golim sabljama, u kojoj su se istakli Zekini golaći, trajala je oko dva sata. Na kraju je pobedila srpska vojska. Tokom poslednja dva dana poginuo je 121 srpski borac, a njih 178 je ranjeno, dok je po istorijskim spisima bilo tri puta više poginulih i ranjenih Turaka. Boj na Loznici je jedna od najvećih pobeda Prvog ustanka.
[7] M(ilorad) Panić Surep, Filip Višnjić – život i delo, Prosveta-Beograd, 1967, str. 203; Vuk je „Boj na Loznici“ objavio dva puta: a) Lipiska III 1823, str. 346, i b) Beč IV, 1862, str. 238.
[8] Podsetimo se podviga koji su tri stotine spartanskih ratnika kralja Leonide (čije ime znači „Sin lava“) učinili besmrtnim: u avgustu 480. g. pre Hrista ovi elitni ratnici zatvorili su uski klanac Termopili (što znači „Kapija toplih izvora“) u srednjoj Grčkoj, i tako onemogućili ogromnoj osvajačkoj vojsci persijskog cara Kserksa Prvog da brzo prodre do Atine. Persijanci su posle tri dana dobili bitku i prošli Termopile, ali je za to vreme vojska saveza grčkih gradova-država uspela da organizuje odbranu. Svih trista spartanskih div-junaka je izginulo zajedno sa kraljem Leonidom, ali je persijski osvajač izgubio samopouzdanje i pretrpeo ogroman i nenadoknadiv gubitak borbenog morala.
Ovom epskom boju je prethodio zahtev emisara persijskog cara da spartanski kralj preda oružje, na šta je Leonidas prkosno odgovorio „ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ“, što u prevodu znači „Dođi i uzmi ga“. Na mestu gde je Leonidas pao podignut je spomenik sa ovim natpisom.
