Близу четири деценије у независној Србији српском писму одузима се право на пуни живот
Ако се нешто у држави не спроводи 20 година, а није нормално да се не спроводи, онда ту нешто много „смрди“ на опструкцију уставне, то јест народне обавезе.
Ми, као стручњаци за српски језик и српско писмо, имамо и професионалну и моралну (људску) обавезу да о томе говоримо и да укажемо на тај озбиљан српски државни и национални проблем. И да то стално чинимо. А ако ћемо пуну истину, обавеза државе (власти) и стручњака (лингвиста) у вези са српским (ћириличким) писмом траје још од 1990. године, то јест од Устава Србије из те године, када је српско писмо морало бити враћено Србима. И по том Уставу је морало бити тако, само што је уставна одредба из 2006. године, у новом, актуелном Уставу, још јасније формулисана у вези са службеном употребом српског језика и његовог (ћириличког) писма.
Од поменуте 1990. године променило се више власти, али свеједно, ниједна од њих није ништа учинила да се прекине југословенско-комунистичка пракса јасно показаног плана и програма за замену српског писма хрватском абецедом (гајицом) свим Србима, па и онима у матичној држави српског народа у Србији.
Истина, претходна власт учинила је у покушају највише, али је све учињено било сувише погрешно. Нефункционално и некорисно и, такође, противуставно и против опште праксе у Европи и свету.
ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ У НЕЗАВИСНОЈ СРБИЈИ ИЗГУБЉЕНЕ СУ БЛИЗУ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ У ОПСТРУИСАЊУ УСТАВНЕ ОБАВЕЗЕ
Како рекосмо, за тих 36 година, а посебно видно током поменуте две деценије, ниједна власт није баш ништа учинила да се ишта промени у старом плану и програму за замену (практично: затирање) српског писма у српском народу, да би он примио хрватско национално писмо с циљем да сви Срби, попут некадашњих Срба католика, нестану, то јест да буду асимиловани у хрватски национални корпус. Јер, Србима српско писмо никада нису били обични знаци за бележење језика, како су слова описали српски лингвисти (нарочито први међу њима, англиста Ранко Бугарски, који се истакао и у наговарању Венецијанске комисије да она искаже „чуђење“ што у српском Уставу из 2006. године пише „да се српски језик пише српским (ћириличким) писмом“, и то, чујте објашњење: зато што у Србији „живе мањине које користе латиничко писмо“). Овај апсурд над апсурдима, на који је ту комисију навео споменути Р. Бугарски, који је од својих око 30 књига само две пристао да буду на ћирилици, јер су објављене у издавачким кућама које, по традицији, нису никада напуштале српско писмо.
То писмо, како је објављено, примио је од Венецијанске комисије политичар и државник Дачић који, ради сигурности пријема у жуђену ЕУ, није смео ништа да одговори на венецијанско-ранковски изум у светским размерама да једино српски народ нема права да свој језик пише својим писмом, зато што у Србији има мањина које не пишу српским писмом!!! Земљо Србијо и српски народе, шта сте дочекали: да вас неко убеђује да једино ви немате права да свој језик пишете својим писмом, јер, ко вам је крив што имате мањине које свој језик пишу својим латиничким писмом!!!??? Значи, по тој Венецијанској комисији и српском лингвисти Р. Бугарском, Срби морају свој језик да пишу туђим писмом!!! А српски државник Дачић није смео да им каже: како онда Американци или, рецимо, Енглези не уведу у свој (енглески) језик ћирилицу кад у Америци и Енглеској има мањина које пишу ћирилицом!?
Ми не можемо сигурно знати да ли српске власти од 1990. до 2026. или макар од 2006. до 2026. године не смеју да спроведу српски Устав у Члану 10, где се сви језици, па и матични државни српски језик, пишу њиховим писмом, па тако и српски језик српским писмом.
СТРУЧЊАЦИ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК ИЗБЕГЛИ СУ СВОЈУ КЉУЧНУ ОДГОВОРНОСТ И КРИВИЦУ
Ми, као стручњаци за српски језик и српско писмо, уверени смо да је у томе струка, као и у сваком другом послу, први и кључни кривац што се Члан 10. само у ставу првом није спроводио две деценије само за српски језик Срба – да се српски језик поново, као пре стотинак година, пише српским писмом (ћириличким). Наравно, без икаквог ограничавања несрба да несрпске језике пишу увек и свуда само својим писмом, како је то у Србији увек било слободно и нормално. А није било нормално то што је то ускраћено само Србима!
Уверавају нас појединци да ће то спровести нова српска власт (Студентска листа). Дај Боже. То би било нормално. Али је тешко поверовати да ће та власт у Србији бити прва која ће нормално решити нерешено питање српског писма у српском језику. Тешко да ће њих занимати да то спроведу. Али, не треба унапред сумњати. Можда ће баш они то спровести први у последњих 36 година у Србији, посебно у последње две деценије.
Аутор: Драгољуб Збиљић, проф. српског језика, аутор 22 књиге од којих 18, и на 100 и 1400 страна, говори о поломима у српском језику и затирању српског писма у последњих стотину година непрекидно.
