Закон испружене руке
Сви смо слаби, неки више, неки мање. То је посебно очигледно током времена катастрофа. Тада се људи окупљају, тражећи вође које их могу водити и заштитити. Вође су обично најјачи од свих. Они заиста постају јаки превазилажењем изазова, када преузму одговорност и за друге.
Тешкоће од неких праве хероје, од других саучеснике у злу и издајнике, док већина беспомоћно тоне у блату околности, тетурајући се и тражећи подршку.
Историју стварају сви: јаки и слаби, подли и корумпирани — сви су одговорни за оно што се дешава. Али можда су најодговорнији јаки, мудри, разумни, визионари. Они који виде морају бити делатељи, јер Бог не даје визију беспосленима. Сви Божји дарови су за службу другима. Дар који се користи само за самозадовољство је таленат закопан у земљу.
Дар бистрине главе, расуђивања и сагледавања околности и људи онаквима какви заиста јесу такође је позив на служење. Такви људи су посебно драгоцени у тешким временима, јер знају како да брзо схвате ситуацију, брзо реагују на изазове времена и могу адекватно да процене снаге и способности свих, а што је најважније, себе саме. Они су свакако скромни, јер се без скромности не може постићи чистота визије. Они су несебични, јер су у потпуности потчињени вишим вредностима, а не ниским интересима и добити. Све док се не покваре, док не издају свој позив, занесени нечим сујетним и ситним…
„Како је свако примио дар, служите једни другима, као добри управници многобројне Божје благодати“ (1. Петрова 4:10). Ниједан дар није наш; наш је само у мери у којој смо га користили да служимо другима. Стога, људи који су потенцијално јаки, емоционално и духовно зрели, одговорнији су за судбину света од других. Немају право на неактивност. Бог, који жели спасење света, а не његово уништење, обдарио је довољан број људи способношћу да се одупру и супротставе злу. Кад би само сви деловали, можда зло не би могло да тријумфује. Прећутно толерисање зла од стране оних чији је позив да му се одупру, осуђују га и боре се против њега је главни разлог његовог тријумфа у свету.
Данас, многи људи воле да глуме понизност, говорећи: „Толико смо слаби, толико смо безначајни — шта можемо да ми да урадимо?“ Али иза овог осећаја слабости, често покушавају да сакрију основну нискост — невољност да буду аутентични, недостатак љубави према истини, лењост и себичност. Такви људи не раде ни најмању ствар која их не кошта ни најмањег труда.
Да, свако има своју меру, али то није тајна каква мислимо да јесте, или, искрено, каква бисмо желели да буде. Закон дужине руке је најједноставнији начин да одредите своју меру. Не морате ићи далеко или дуго тражити; само размотрите све могућности на дохват руке, у вашој непосредној близини.
Посегни ка чуду, ка херојском делу, ка својој снажној страни – учини све што можеш на дохвату руке, све што је у твој моћи, да спречиш да се зло догоди, да спречиш да катастрофа дође у твоју земљу, твој град, твој дом, твог брата, твог пријатеља, твог комшију… Учини све што можеш, научи свог комшију да чини исто, и катастрофа ће се сакрити, побећи; зло је кукавичко, јер је неосновано. Стој чврсто у добру, јачај оне око себе у добру – и доброта ће тријумфовати.
Тако је једноставно — само урадите то! Али ми живимо другачије: уместо закона испружене руке, живимо по закону језика који виси, или преваре у џепу. Стално желимо да некога оставимо у прашини, да га надмудримо, да га понизимо; желимо да се издигнемо изнад њега. И шта се онда дешава на крају, побеђује зликовац, онај који, уместо хлеба, пружа превару свом ближњем и смеје се, као од среће, а у стварности, из празнине.
Аутор: Светлана Копел-Ковтун
Извор: Православље живот вечни
