33 године Републике Српске – нада јача од стрепње
У време свесветског неспокоја узрокованог турбулентним геополитичким дешавањима на међународом плану, наступајући Божићни празници представљају преко потребни излив истинске радости за све православне хришћане који их молитвено прослављају. На србском духовно-културном простору они имају једну додатну димензију, у којој се спајају духовно и политичко, вечно и историјско, промислитељно и делатно – празновање Дана Републике Српске и надахњивање на безпрестану борбу за његово свечано прослављање упркос свим притисцима и закулисним радњама за његово укидање као празника. Србски слободарски дух се кроз историју суочавао са бројним и разноврсним искушењима, да би данас када се систематично, свеобухватно и дугорочно ради на његовом гашењу, поједина искушења у широј родољубивој јавности остала непрепозната.
Сваки србски родољуб Републику Српску доживљава као најзначајнију тековину одбрамбено-отаџбинског рата последње деценије минулог столећа, можда и једину позитивну ако се има у виду њено међународно-правно озакоњење Дејтонским мировним споразумом и Париском мировном конференцијом. У рату одбрањена, у првим поратним годинама чувана и снажена, Република Српска је готово од самог почетка функционисања у мирнодопским условима (тачније речено, у условима одсуства оружаних сукоба на и у близини њене територије) постала предмет насртаја од стране политичких чинилаца Колективног Запада. Србско државотворно прегнуће, које је на простору бивше југословенске републике Босне и Херцеговине у веома тешким међународним околностима породило државно-правни оквир за тврђаву србског опстанка западно од Дрине, дорађен деликатним дипломатским радом на размеђи рата и мира (који, на жалост, није посредовао успостављање довољно снажних механизама институционалне и процесно-правне заштите његове коначне верзије као једног од два једнакоправна ентитета послератне Босне и Херцеговине), представљало је трн у оку стратега и планера архитектуре постхладноратовског света. Намештеници центара моћи либерал-глобалистичке тријаде Транснационална корпоративна елита – ЕУ – НАТО у органима, службама, агенцијама и другим организационим целинама структуре УН-а предано су радили на рушењу Дејтонске БиХ, а под видом борбе за њено очување. Окосницу њиховог деловања представља вишефазно преобликовање институција БиХ кроз смањивање уставних капацитета Републике Српске, које је у почетку претежно вршено противправним преносом надлежности са ентитетског на федерални ниво власти. Тај политички пројекат спроводи се злоупотребом двеју наддржавних институција са формалним међународно-правним легитимитетом, Савета за имплементацију мира и Канцеларије високог представника УН-а, при чему ова потоња има улогу неприкосновеног ауторитета у разрешењу правно-политичких контроверзи унутрашње политике БиХ и батине за санкционисање непослушних актера политичке сцене, скоро искључиво политичких представника Републике Српске и србског народа на свим нивоима власти. У крајњој инстанци, њихове активности резултирале су тешким кршењима међународног права од стране скоро свих до сада изабраних високих предстравника УН-а. Наметање закона, смењивање легално изабраних политичких представника, подвргавање судском прогону оних који се успротиве његовим противправним поступцима, усталили су се као главни део репертоара јавног рада високог представника. Протоком времена, степен безакоња је растао, да би у последњих пар година досегао до тренутног (вероватно не и апсолутног) максимума у виду судског процеса који се против председника Републике Српске Милорада Додика и в.д. директора Службеног гласника Републике Српске Милоша Лукића води пред Судом БиХ (нелегалном институцијом у смислу Дејтонског мировног споразума, инструментализованог од стране такође нелегалног високог представника, делегираног на ту дужност мимо процедуре која садржи обавезу верификације његовог мандата у Свету безбедности УН). Нелегални високи представник УН-а прогони легално изабраног председника и друге носиоце високих јавних функција! O tempora, o mores!
Свенародни отпор „корак по корак“ легислативној девастацији Републике Српске, артикулисан снажним отпором етаблираних политичких структура србског националног корпуса и истинске националне елите у БиХ, је императив овог времена. Очигледно, он постоји, а оно што брине није снага противника, већ искушења која потичу или су у непосредној вези са актерима домаће политичке сцене (у шире-србском смислу) и њиховим послушницима из свих институција и сегмената друштвеног живота. Нека од њих фигуришу као тема у медијском дискурсу, посебно оном који није под контролом владајућих структура у Србији и Републици Српској. Однос власти Републике Србије (читај еврунијатске колонијалне управе са „Великим Вођом“ на челу) према проблематици угрожености Републике Српске у светлу појединих догађаја који не пројављују унутарсрбску солидарност и заједништво, затим опортунистичко и „бескрвно“ оглашавање и деловање појединаца из (екуменистичко-новотарског и светосавски-отачаствољубиво непрепознатљивог) врха Српске Православне Цркве, спадају у те теме. Међутим, има и оних искушења за које са правом можемо казати да измичу пажњи шире јавности (тачније, њеног већинског, родољубивог дела). У таква спадају и она која директно извиру из најнижих порива политичког самоостварења, а која су већ произвела штетне последице у погледу борбе за очување интегритета Републике Србске. Ево једног примера из првих година неспутане самовоље незваничних протектора/“гувернера“ БиХ. Када је 1999. год. тадашњи високи представник УН-а Карлос Вестендорп сменио легално и легитимно изабраног председника Републике Српске проф. Николу Поплашена, Милорад Додик, тада премијер владе Републике Српске, дао је званичну изјаву у којој је казао да високи представник УН-а, по Дејтонском мировном споразуму, има право да смени председника, иако је врло добро знао (у сваком случају, био је обавезан да зна) да то није тачно. Унутарполитичко надгорњавање и, можда, лични анимозитет били су јачи од осећаја одговорности за национални и државни интерес. То није једини случај неодговорног и штеточинског понашање припадника домаће политичке класе, и није само актуелни председник Републике Српске (у садашње време жртва исте врсте самовоље коју је аминовао када му је то ишло у прилог) био актер таквог понашања. Исти модел опортунистичког става касније су показали и други носиоци високих јавних функција на ентитетском и федералном нивоу, из других политичких странака и организација које делују на политичкој сцени: Младен Иванић и челне личности коалиције СДС-ПДП у време када се, под диригентском палицом високог представника УН-а вршило развлашћивање Републике Српске у сфери одбране (укидање Војске РС), па иста владајућа гарнитура у време када су наметане промене закона о индиректном опорезивању на штету Републике Српске, итд. примера има још. Коначан биланс таквог вишедеценијског поданичког односа домаћих политичара према нижеразредним чиновницима Колективног Запада представља значајно погоршана позиција Републике Српске у државно-правној структури БиХ у односу на ону прописану Уставом БиХ као интегралним делом Дејтонског споразума. Данас је сваком, па и најлаковернијем житељу Републике Српске јасно да је њено постојање на дужи рок угрожено, и да ће борба за њен опстанак и, надамо се, повратак у међународно верификован правни оквир још дуго трајати. Дај Боже да у тој борби сами себи, у смислу србског интегрализма, не будемо највећи непријатељи.
Нека овде изложено промишљање садашњости и будућности Републике Српске својим тамним тоновима не засенчи радост Празника Рождества Христовог, нити празника најмлађег плода србског државотворства, чије духовно-политичко сазревање у вртлозима регионалних и светско-историјских процеса дугог трајања осцилује у широком распону србског карактеролошког склопа, склоног великим узлетима и падовима. Овогодишња прослава Дана Републике под геслом „За вјечност рођена“, 33 године од њеног проглашења, нека буде парадигма одлучног свенародног отпора насртајима на интегритет Републике Српске, у којем ће припадници истинске друштвене елите из свих сталежа бити на висини свог призвања. Звуци песме „Часна и поносна – заставе наше душмане плаше“, која ће на свечаној академији у оквиру прославе бити премијерно изведена, када буду проходили небом изнад Бања Луке, нека сваком учеснику прославе и сваком коме је Република Српска на срцу буду трубни глас који разбуђује, освешћује и на бескомпромисну борбу позива! Наравно, уз опрез чији најбољи сажети исказ представљају добро нам знане речи великог пријатеља србског народа, др Арчибалда Рајса из његовог тестаментарног дела „Чујте Срби“ – Чувајте се … себе.
Уредништво Борба за истину
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
