Заборављена трагедија Приштине 1878. године
У светлу све учесталијег терора и насиља које актуелна приштинска власт спроводи над Србима на Косову и Метохији, важно је подсетити се да су слични изазови и страдања део дуге историје нашег народа на овим просторима. Док посматрамо најновије инциденте, чини се да одјеци прошлости никада нису престали да се чују. Овај чланак враћа нас у 1878. годину, у време када је Кнежевина Србија ослобађала јужне крајеве од Османског царства, али и у време када су се наши сународници суочавали са истим врстама изазова, од пљачки и претњи, до потпуног страдања, као што је случај Јована Јанићијевића Ђаковца и његове породице у Приштини.
На захтев царске Русије, Кнежевина Србија је спремно ушла у рат са Турском. Ратне операције српске војске текле су врло успешно. За нешто више од месец дана, од децембра 1877. до краја јануара 1878. године, заузета су многа места: Куршумлија, Бела Паланка, Лесковац, Пирот, Трн, Радомир, Ниш, Врање и Гњилане. Након ослобођења Врања, 19. јануара 1878. године, заповедник Шумадијског корпуса, генерал Јован Белимарковић, два дана касније издао је заповест команданту Друге шумадијске дивизије да форсираним маршем наступа преко Гњилана и заузме Приштину. По заузимању Гњилана, 23. јануара 1878. године, командант Рудничке бригаде II Шумадијске дивизије, мајор Радомир Путник (потоњи славни војвода), послао је наредбу команданту добровољачке чете, поручнику Милошу Сандићу, да за један дан из Брасаљца дође до Добротина, да ту пресече железничку пругу Приштина – Скопље и да настави са напредовањем у правцу Грачанице, где би успоставио везу са главнином Шумадијске дивизије, која би од Лабљана ишла према Мрамору, тј. према Приштини. Дошавши надомак Грачанице затекло их је примирје, али на иницијативу поручника Сандића ушли су у место и заузели је.
Грачаница је у то доба била део приштинске казе. Према османском попису из 1873. године, на широј области Косова (приштинска, вучитрнска и гњиланска каза) живело је 34.759 мушких муслиманских и 19.564 мушких хришћанских пореских глава. Исти подаци говоре да је у приштинској кази било 3.000 муслиманских и 400 хришћанских домова. Ипак, ваља напоменути да ове податке треба узимати са резервом¹.
[¹Према писању историчара Владимира Стојанчевића, османска државна администрација имала је тенденцију да повећава проценат муслиманског, а смањује проценат хришћанског становништва. Овај историчар тврди да је до Велике источне кризе (1875–1878) српско становништво у приштинској и вучитрнској кази представљало већину.]
Но, и пре наведених догађаја, хришћанско становништво на овом простору битисало је у изразито неповољним околностима. Убиства, пребијања, понижавања, отмице деце и девојака, уцене, претње, одузимање земље, паљење кућа и помоћних зграда, крађе стоке, уништавања летине и други видови насиља били су део свакодневице косовских Срба.
Када је крајем јануара 1878. г. примирје затекло српску војску у Грачаници, поручник Сандић је послао свиг ађутанта Јеврема Стојановића, два војника и једног трубача у Приштину истакнутом османском команданту Сулејман-беју као заступнике, са задатком да сазнају шта значе покрети османске војске у време примирја и да му кажу да османски војници не иду даље. Када су изасланици стигли у штаб османске приштинске војске, кроз подруме зачули су гласове: „Ето наше војске!“, „Спасавајте нас, браћо!“, после чега су присутни башибозуци заклонили прозоре, па се гласови српских сужања више нису чули. Радило се о утамниченим војницима из Јагодине и Крушевца, који су допали заробљеништва на фронту код Самокова.
Сулејман-беј је, иначе, српске заступнике примио лепо, али је на питање ађутанта Стојановића о покретима османских трупа у време примирја одговорио да не зна о чему је реч, да ће питати Афис-пашу, а потом послати одговор у Грачаницу. Но, испоставило се да је то био само изговор. Ипак, османски командант Сулејман-беј намерно је „пустио глас међу Арнауте“, окупљене око његовог штаба, да ће српски изасланици остати код њега до наредног дана, па су се они разишли. Касније је наредио да се у једну чету пешака и један полуескадрон редовне османске војске умешају српски парламентарци и под окриљем ноћи отпрате натраг у Грачаницу.
Извештај наше војске тада бележи да је у Приштини у том моменту било око „3.000 Арнаута, над којима турска војна команда није могла никакву дисциплину да одржи. Они су озлојеђени противу Срба, беснили по Приштини, убијали и арали кога су хтели, а нико им није стао на пут“. Највећи злочини извршени су у приштинском насељу Панађуриште. Срби су покушавали да се бране како знају и умеју.
Најжешћи отпор пружио је угледни пушкар Јован Јанићијевић Ђаковац са својим шураком Стојаном. Обојица су главе изгубили у згаришту Јовановог дома, а са њима и Јованова супруга, која је прва убијена. О тим догађајима опсежно је писао познати гњилански учитељ и национални радник Зарија Поповић.
„Из сваког Арнаутина звер рикаше… Треснуше пушкама, запуцаше плотунима… Прште прозори, треште врата која куршуми пробијају… Вика и грмљава пушака проламају ваздух. Јованова жена погођена паде!… Јован полугом оби зид с леђа куће и кроз рупу спусти своју децу у суседно двориште турско. Осташе у кући Јован и шурак му Стојан. Пуцају непрестано… пуцају и погађају. Пуцају Арнаути… Мртве и рањене вуку из дворишта…
– ’Сена! … Сена дај!’ – Повика један Арнаутин.
У час донеше сена… сташе га палити и убацивати у кућу кроз отворе, кроз прозоре. За мало и дим стаде да куља из куће. Дим да угуши… Јован сиђе у подрум. Позва и Стојана. Стојан пуца… али је тешко рањен… Нестало му и муниције.
– ’Је ли беса?’ – викну Стојан.
– ’Беса!… Изађи!’ – повикаше Арнаути.
Тек Стојан провуче главу кроз прозор – Арнаутин махну јатаганом и… глава се откотрља! … И труп извадише и сташе га пљувати, бости, газити! За густим димом стаде и велики млаз пламена да лиже кроз прозоре, рупе, врата. Пламен све већи. Осећа се како маст цврчи… осећа се смрад – гори жена Јованова! Јован је сам у подруму. Види кућу како у пламену гори. Чује како шиндра пршти… треском греде падају… руше се долапи. Јован пуца из подрума. Жао му само што мора да штеди Турке, те гађа само Арнауте, а стотину би поубијао! Штеди Турке, да би Турци поштедели децу његову, која су у њиховим рукама у кући његова суседа Турчина. Опколише подрум… Плотунима зидове пробијаху. Стадоше и сено приносити… И подрум је у диму! Приђе прозору један Арнаутин, и пружајући руку Јовану повика:
– ’Беса, побратиме!’
Јован пружи руку, и у тренутку се чуше два пуцња: тан! тан! Јован је рањен у раме. Арнаутин се стропошта на земљу. У подруму дим да угушу… Јован отвори врата… скреса револвер у једнога Арнаутина, који се сруши… Пушке запраскаше… И Јован се заљуља и паде… јуначки паде! Одсекоше му главу. Сташе и њега пљувати, газити… Заћуташе пушке… Куће се претворише у кућу од пламена… високу кулу, која се диже у небеса, те осветли цело Панађуриште, целу Приштину. Пљачка још траје. Кроз пуцњаве пљачкашких пушака пробија јаук српских породица… јаук и запомагање! Давно је било подне, када је покољ започео… давно је било, јер је сада већ пет часова! Тек пред мрак стиже војска и – поврати ред! Мртвих и рањених Малесораца беше тридесет и један. Мртвих Срба осамнаест…“
Никола Поповић, својеврсни грачанички хроничар, сведочи да је сутрадан башибозук Стојанову главу ставио на тепсију, носећи је јавно, ишао по свима турским кућама, где је, уз похвале, добијао и богат прилог у новцу, о чему је касније и песма певана „уз чунгур“. Јованова деца преживела су масакр, побегавши из куће „неверног комшије Адем-аге“ код свог стрица Томе, који се спасио тако што се прерушавао у турску, арбанашку и женску одећу, напослетку побегавши у Куршумлију. За њим се касније одселила и његова супруга са својом и Јовановом децом.
Историјски усуд одредио је да један од првих ослободилаца Приштине 34 године касније буде управо најмлађи Јованов син Кузман, који је на згаришту своје куће запалио свећу за покој душе мајке и ујака. Свом оцу, Јовану, свећу је запалио у подруму „неверног Адем-аге“.
Иако нас од описаних догађаја дели више од 140 година, наратив о страдању и отимању имовине српског народа на Косову и Метохији, нажалост, остаје трајно присутан. Прича о Јовану Јанићијевићу и његовим сународницима сведочи о континуитету борбе за опстанак. Данас, када се Србима на КиМ ускраћује право на нормалан живот, када им се имовина отима, а слобода кретања угрожава, можемо видети паралеле са терором башибозука из прошлости.
Као што је Јованов син Кузман, након 34 године, вратио се на згариште свог дома и запалио свећу за своје најмилије, тако и нас ова историја учи да никоме свећа није горела до зоре. Упркос свим изазовима, нада у слободу и правду не сме да се угаси. Прича о храбром пушкару Јовану Јанићијевићу није само историјски запис, већ и сведочанство о неуништивој храбрости и истрајности српског народа, којег ће, као и тада, сунце слободе обасјати.
Аутор: Срећко М. Мартиновић
