Уместо да смо одавно почели да се боримо за напредак, ми смо приморани да се још увек боримо за опстанак
Власт у Неготину, 1996.године, истерала је из хотела и из града песника, академика Љубомира Симовића након његове свечане беседе којом су те године отворени „Мокрањчеви дани“.
Ево једног дела из тог говора који наљутио тадашње градске моћнике:
„… Данас, на крају 20.века, нама прети опасност која није далеко од оне која нам је претила на почетку 19. у време Хајдук Вељка.
Уместо да смо одавно почели да се боримо за напредак, ми смо приморани да се још увек боримо за опстанак. У тој борби је потребно све: и циљ, и срећа, и средства, и вође, и савезници, и јунаштво, и жртве, и памет. И све то треба да буде усклађено, и међу собом и са околностима.
Мање или више, некада смо све то, или бар нешто од свега тога, имали.
Али данас, у овој данашњој борби за опстанак, ми, осим великих жртава, од свега тога немамо ништа. Ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготово немамо памети.
Можда зато што нисмо имали памети, нисмо имали ни свега осталог. Чак смо изгубили и оно што смо некада имали – способност да се оријентишемо у времену и у етици.
Ми, не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње европско време, него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао: „Главу дајем, Крајину не дајем“! Ми, и за много мање од главе, дајемо и много више од Крајине.
Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове! Овакве јунаке, какав је био Хајдук Вељко, ми, не само да више не рађамо, него ни оне које смо некада рађали, више не памтимо.
Нисмо ми, међутим, изневерили само Хајдук Вељка и традицију јунаштва и витештва коју он представља. Судећи по песмама које се данас по градовима и селима певају широм Србије, ми смо изневерили и Стевана Мокрањца и ону музичку традицију коју је он створио и коју једино и имамо. Ова врата свих времена која је отворио и кроз која је у сва времена и ушао, Мокрањац је оставио широм отворена. Али, нама та врата и та времена, у овој мишјој рупи у којој смо се обрели, нису више потребна.
У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види. Ни оно што је прошло, ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови и висине с којих се отварају све већи и већи простори и видици…
Срећом, понекад се нађе и неко ко се није дао сатерати у ту рупу, и ко није пристао да своја крила трампи за мишји реп…“.
Ето, тако је говорио Љубомир Симовић на отварању „Мокрањчевих дана“ 1996.године. Након тога наређено му је да напусти хотел у којем је одсео са супругом.
Аутор: Љиљана Стојановић
