Судије морају разумети да су они одговорни друштву, а не друштво њима
ЗАШТО ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА ТРЕБА ДА КОНТРОЛИШЕ И СУДСТВО
Србија је земља ниских стандарда. У образовању, у јавним службама, па чак и у међуљудским односима. Ова проста чињеница објашњава већину проблема са којима се просечан грађанин ове земље суочава у свакодневном животу. Високи стандарди су предуслов за успех у било којој области деловања, од најинтимнијих односа до политике и институционалног живота. Они подразумевају висока очекивања од других.
Висока очекивања подразумевају да се не толерише нерад, непоштовање рокова, изговори разних врста и општа некомпетентност. То подразумева да се не толерише, рецимо, чињеница да Влада Србије преко Министарства правде сваке године у буџету планира огромна средства за плаћање поравнања са грађанима који туже државу због нарушавања права на суђење у разумном року. Потпуно је ненормално да се таква ставка планира у буџету, док се истовремено доносе уставне измене којима се дају додатна права судијама и судовима који не поштују закон и законом прописане рокове, са образложењем “да имају много посла”.
Уместо да спроводе правду судије спроводе безакоње
Замислите ситуацију да неки хирург пушта да људи умиру зато што има “много пацијената” па “одлаже” операције, као што судови рутински одлажу рочишта. “Одлагање” је манир нерада који се толико укоренио да чак и држава која би требало да води рачуна о ефикасности рада правосуђа на ту неефикасност рачуна као на нормално стање. Оног тренутка када хитност предвиђена законом више није хитност у пракси, и када законом предвиђени рокови више нису рокови у пракси, постоји безакоње. Када то безакоње спроводе судије, онда те судије треба додатно контролисати и мењати, а не давати им додатну независност.
Акутелни Устав Србије предвиђа да судија никоме није дужан да образлаже своје схватање закона! Ово је члан који судијама даје право на безакоње, уколико виши суд то безакоње не санкционише другостепеним одлукама.
Судија је дужан да свакоме ко то тражи образлаже своје схватање права. Он је дужан да то образлаже и јавности, јер он ради за друштво, а не за себе, и није властан да применује самовољу и некомпетентно и погрешно разумевање закона.
Слично томе, концепт “слободног судијског уверења” је услован и ограничен законом. То није слободно лично уверење, како то судије углавном схватају. Странке и друштво не би требало да занима шта судија лично мисли о некој ствари. То је приватна ствар судије. Слободно судијско уверење је само неометано правно расуђивање у оквирима закона, за које је судија и те како дужан да даје образложења и одговара. Оно је “слободно” само у смислу да није диктирано од неког другог, али није “слободно” у смислу да судија може да ради шта хоће. А управо ово друго се дешава у судској пракси.
Слично је и разумевање да “судије треба да бирају судије”. У систему у коме се не поштује закон, законом прописани рокови и у коме се масовно крше људска права, немогуће је да судије саме бирају судије.
Потребно је да постоји друштвени надзор над радом судова. У том смислу, природно би било изменити Закон о заштитнику грађана, тако да, као у многим земљама, Заштитник грађана има надлежност да контролише рад судова и тужилаштава.
Србија није Енглеска, нити САД, у којој судови имају традицију, засновани су на високим образовним и професионалним узусима, и представљају неку врсту “куле од слоноваче” знања и интегритета. У Србији, судије морају разумети да постоји друштвена одговорност, да су они одговорни друштву, а не друштво њима, и да нема толеранције за изговоре.
Зашто је неопходан и потребан притисак на суд
У једном уређеном систему, незамисливо је да, рецимо, постоји “друштво судија” као лобистичка група за “интересе судија”. Какви интереси судија? Који интереси? Судије су носиоци правосудних функција који треба да спроводе правду као једну од највиших друштвених вредности, а не носиоци неких партикуларних интереса које ће да бране тако што гостују по емисијама и дају изјаве како им је тешко јер имају пуно предмета. То је недостојно и недостојанствено у исто време. Један хирург то никада не би себи дозволио, као ни један научник, а и једни и други имају и више стандарде, и више посла од просечног судије.
Ако у једном здравственом систему, један неурохирург у Србији може да отвара људима лобању као део свог свакодневног посла, ако може да се набави Гама нож и да се спасавају животи, да се не излази из операционе сале сатима, да се имају по три операције дневно, неће бити да судије не могу да поштују елементарне законске одредбе о правовремености и исправности поступања.
Ако научници у овој земљи, упркос свим буџетским и другим ограничењима, недостатку лабораторија и огромном времену (највећи део свог живота) који проводе у образовању, које траје по 15 година студија разних врста, због чега многи не могу ни да имају породице, успевају да одрже Универзитет у Београду на Шангајској листи учествујући са радовима у најпрестижнијим публикацијама (за сваки такав рад потребно је много више сати и ангажовања него за било какав упоредив посао неког судије, чак и на највишем судијском нивоу), неразумљиво је да судије себе сматрају изузетим из очекивања да поштују законом прописане рокове и “посебним”.
Слична је ситуација са погрешним разумевањем појма “притисак на суд”. Није притисак на суд сваки притисак који неки судија осећа од странака или од других околности, јавности итд.
Притисак се подразумева, притисак закона, притисак рокова, притисак потребе за високим стандардима у раду, притисак захтева да се поштују туђа права и интереси.
Зашто Србија није правна држава
Закон забрањује притисак на суд у смислу претњи да ће судија трпети ако не поступи на овај или на онај начин, дакле притисак који се граничи са криминалним, али схватање по коме свако указивање на незаконитости и на потребу да суд поступа исправно представља притисак говори о дубокој распуштености судова и судија. Ову распуштеност друштво мора довести у ред, јер управо због ње Србија није правна држава.
Мора постојати притисак на суд, као што постоји и притисак на хирурге, и притисак на научнике, и притисак на све остале актере у друштвеном животу: притисак високих стандарда и притисак надзора јавности. У случају судова, тај притисак треба већ једном јавно дефинисати кроз надзор Заштитника грађана.
Формат Заштитника грађана је посебно добар зато што оно омогућава да у надзору судова учествују и угледни правници, пензионисане судије, људи који су изашли из правосуђа и постали адвокати, дакле сви они који познају правосудни систем и који, уз само уже језгро стручног кадра Заштитника грађана, могу вршити легитиман “притисак на суд” без кога никада нећемо затворити Поглавље 23 у придруживању ЕУ.
Аутор: проф. др Александар Фатић
