Туга
Тог децембарског дана сам пристигао у манастир ненајављено и рекао бих потпуно неочекивано. Тек тада сам осетио бол промрзлих прстију, који онда нисам, док су ковчег мог најбољег друга спуштали у раку. Залуд је снег с ветром шамарао лице, покушавајући да ме врати у садашњост. Пахуље ме нису могле умирити а ледени ветар се безуспешно трудио да ме натера да зажмурим. Мокри прсти на ногама нису осећали бол. Војничке чизме попустише пред налетом воде, јер претходну ноћ пешачих од железничке станице „Врњци“ до Врњачке Бање.
Гледах дрвени тамнобраон ковчег, који уз помоћ ужади гробари пажљиво спустише у ледом оковану земљу. Полако, да се сандук ударцем о тло не разбије, а опет ужурбано да заврше смену и што пре се склоне са ветрометине. Снег попут крви беше испрскан вином на месту где свештеник мало пре одржа опело.
Ништа до мене није допирало. Ни сестре му плач, ни мајчин лелек, братови уздаси… само лик покојника са којим разговарах као са живим. Дуг разговор водисмо, а могао је стати у две реченице:
„Зашто, Светозаре?!“,
„Тако, морао сам“.
Игуман Мардарије остави све. Видевши ме на улазу, обрадова се али погледавши ми очи схвати да их такве никада није видео. Никада тако безсјајне. Никада тако безвољне да одглуме радост или бар равнодушност на оно што је погађало душу. Говориле су питањем „има ли краја овом умирању?!“.
„Дођи сине, седи овде“, показа на трпезаријски сто, одмах до чела, на који седе он. Главом показа свима који се ту затекоше да напусте просторију и да нас оставе саме. Забринуто ме је посматрао, тада први и последњи пут од како сам га упознао, ужурбано, да што пре чује шта се дешава. Без околишања, погледом испод наочара пуним бриге, рече:
„Испричај ми“.
„Оче, исте ноћи смо се родили. Оног истог дана, пред зору, он два сата раније, када сте Ви баш из Пећи добили премештај и дошли у Режевиће. Те ноћи се наше мајке од порођаја срећне одмараше у болничкој соби, једна до друге.
Отац ми је причао да су тог дана, он и његов Тихомир или Тиша (како га од милоште прозваше они који су га знали), цео дан чашћавали и пили са друштвом, док год кафана беше отворена. Пило се и певало, славио се живот.
Свето и ја расли смо заједно и живели у истом крају, похађали школу у истом разреду, имали заједничке наставнике. Нисте га могли видети самог а да друга двојица (Саша Богићевић – Бага био је трећи) нису била у близини. Делисмо прве симпатије, маштарења али и породичне бриге. Он је све о мени знао као ја што знадох о њему. Моја кућа била је његова, а његов дом мој. Мислим да је био бољи човек од мене, зато сам га изузетно ценио, као што се и он ослањао на савете које сам му давао.
Припадао је оним људима који ненаметљиво, са стране посматрају свет. Они се и радују неприметно, као што ни тугу никоме не показују. Ту тугу је увек имао у очима, која се губила само када смо сва тројица били на окупу. Имао је став од којег никада није одступао. Наши дечачки снови, којима се смејао, нису били и његови ма колико за њима жудио. За неки подухват, попут одласка у Београд на дерби, морали смо га убеђивати данима унапред али безуспешно. Ретко кад смо у томе успевали а када јесмо, нашој срећи и лудоријама није било краја.
Волели смо живот, а пубертет који нас ономад дрмаше осетили су сви у нашем окружењу, од укућана до професора и школског друштва. Не насмејати се с нама, нашем посебном хумору, до границе пристојности па и преко ње, није било могуће. Сви су хрлили да нам се придруже, а ми смо се тако добро допуњавали. Од спорта, журки, излазака, туча… никада нисмо бежали. Надасве, волели смо заједнички живот. Када су моји предложили да се због учесталих туча и напада од стране многобројнијих шиптарских ђака склоним код маминих у Ћуприји, то сам доживео као предлог за издају. Хеј, па Свето и Саша су овде. Овде су Сузана, Тања, Гоца, Пеђа, Вуле, Љубо, Бели, Цајо, Вања, Мирсада, Весна… Каква селидба код бабе и деде, таман посла!
Нико Србију и српство не љубљаше таквим жаром попут Света. Када се распадала држава, сећам се до зоре је знао да хвата радио таласе и брине због страдања људи. Није друге знао да мрзи, туђим страдањима се никада није веселио, али га је погибељ Срба прогонила и никада оставила спокојним и на миру. Сећам се његовог беса и очаја када гледасмо на телевизији колону крајишких Срба – непрегледни низ прогнаника пред капијама Београда, док се тог дана на Маракани одржавао концерт кича и шунда, на коме су завијале претече данашњих старлета. Сећам се његове патње и неверице да се то заиста догађа.
Тада смо схватили, рат попут вихора захватиће и наш дом. На Космету је све започело, ту ће се једном све и завршити… Ево ни дан данас, оче, још се завршило није.
Пукло је! Стрепње се обистинише. Те 1999. године затресла се васиона, која и сада гори у пламену, не знајући да ће баш тај косметски пламен упалити оно што још упаљено није.
Свето се борио, није тражио изговоре. Надао се до задњега дана. Стајао је у гомили расправљајући се са срамним владиним емисарима, који задњег дана слободе храбрише народ да остане на своме, а јутром у луксузним црним аутомобилима одјурише ка српској престоници.
Он је са још неколико људи, од шпанског пуковника из састава КФОР-а тражио да се заштити нејач и ненаоружан народ. Био је међу онима који сведочише изговорене речи странца задуженог за њихову заштиту: „Ви сте убијали њих, нека они сада убијају вас, ми се у то нећемо мешати“.
Један је из гомиле која се тискала у манастирском дворишту пред полазак у неповрат. Давао је интервју западним новинарима, којима његова прича није била ни потребна, јер чланке које објављиваху тих дана одавно написаше у куплерају „Бриселској кухињи“.
Био је у оном збегу невољника који преко Куле потражи спас и, како ми исприча, тада први пут пусти сузу. Посматрао је шибање коња успаниченог циганина, у страху да неће са својима утећи пред камом. Ат се упињао под налетима кише и бича, падао на колена па се подизао, вукући за собом, уз планински нагиб, нејач, жене и мноштво уплакане мокре деце покривене целофаном. Он, који за све време косметског страдања не пусти из ока ни кап за својим народом и најближима које је безгранично волео, за намученим коњем и ромском децом необуздано заплака.
Свето је оче био тај, који са Куле дојури мени да потражи наду, и ако добро знаде да је скоро неће наћи ма колико веровао у њу. Оно на њему и кеса у руци било је све што је имао са собом, што је преостало, кад се сретосмо испред барске касарне у коју баш тог часа, после дуго времена, по задатку свратих.
Он је у себи гајио наду да ћемо се убрзо вратити.
Тек сада спознах да је био из оне колоне већ мртвих, живих људи који чекају да их туга за изгубљеним крајем убије, поведе са собом у отето отачетство. Неке одмах, а неке у годинама које следе, лагано и споро као злоћудни тумор или дијабетес који раздиру тело, попут чекања оца мога. Сви они истом колоном корачају. Заправо само лебде, изгубљених душа од онога дана. Ко ће када отићи, мање им је важно. Смрт нас оче, избеглиштвом укорењена, још дуго неће напустити. Видим их, како у реду и патњи чекају покров, са дијагнозом која се не поставља, као болест нигде записана, као смрт обична а убиству припада.
Пре десетак дана назвао ме је Свето и дуго смо причали. Никада дуже, иако наши разговори нису били кратки. Осећао сам да губи веру, покопану последњим трзајима наде. На тренутак испусти уздах, који ја преузех и још увек га у плућима носим. Убеђујући себе да неће бити како наслућујем, поверовах да ћемо се ускоро видети. Смрт није спомињао а ја сам је видео, на живот се није жалио али сам осећао да га је у себи проклињао.
Када ме је тог децембарског јутра назвао његов брат Ненад и питао да ли је Свето дошао код мене, знао сам оно што још нико није. Он више не живи земљом којом ходимо… Сањах те ноћи, горе крај Бистрице, како се попут луда смејасмо градом.
Нас тројица, као некада, најачи на свету…
Нас тројица најлепши од свих…
Нас тројица последњи пут скупа…
Да не виде моји укућани сузе, отрчах у осаму, с питањем које му пред раком поставих:
„Зашто Светозаре?!“,
„Ето, морао сам“.
Тог петка, тринаестог децембра, почео је да пада снег. Устао је смирен, попио кафу, након чега је рекао мајци да не брине. Нашао је решење за његове проблеме и да сада ће све бити у реду. Знајући да је упорно тражио посао, у граду где је мало шта радило, мајка се обрадовала. „Добро је, није лако бити расељен, беспослен, неожењен, без друштва и девојке“, помислила је.
Дошао је до аутобуске станице Врњачка Бања, па се одатле пребацио до Крушевца. Раније написано писмо убаци у поштанско сандуче и крену.
„Ее, сада ћу путем косовских јунака, лагано из Крушевца ка Косову“, готово срећан започе свој последњи ход.
„Без Метохије, живот залуд траћим. Тамо припадам, тамо дишем, тамо ходим, тамо и одлазим. Ако не стигнем Бог ће ме разумети и опростити, велик је Он!“
Кораци у снегу посташе све дубљи и дубљи. Снег се претвори у мећаву, а кућа више нигде није било. Белило је прекрило све, чак и ноћ постаде бела. Лавеж паса замени вукова зов. Равнице нестадоше, гора није имала пут. Ледено шибље шамараше му лице, а ципеле, једна па друга осташе у пртини.
„Даље ћу, још даље, морам“, дрхтећи понављаше у себи.
„Успећу, успећу, само још мало брже“ покушавао је да трчи, не осећајући ледено тело, и сустиже га умор… застаде. Наслони се на најближе дрво.
„Опрости мајко морао сам. Метохијо, праштај нама недостојнима“.
Заспа Свето сном праведника, заувек и за вјеки вјеков. Тело му се смрзнуто скотрља низ падину до планинске реке.
Ево оче, стежем ову бурму док Вам причам, јако до бола и крви. Мајка његова подари ми је и усрећи, на дан кад сахрани сина и брата ми нерођеног. Заједно смо ипак!“
Молим ти се читаоче речима игумана Мардарија, у којима утеху нађох тога дана. Пренеси људима из колоне „живих“ што смрти се надају, свим избеглим које знаш да лутају. Живи су док год својим путем ходе, а он није саздан самоубилачком тугом, с „мртвима“ се не иде до слободе!
Аутор: Зоран Јовановић, из књиге „Заветник игумана Мардарија“
