Mišljenja

Tuga

Tog decembarskog dana sam pristigao u manastir nenajavljeno i rekao bih potpuno neočekivano. Tek tada sam osetio bol promrzlih prstiju, koji onda nisam, dok su kovčeg mog najboljeg druga spuštali u raku. Zalud je sneg s vetrom šamarao lice, pokušavajući da me vrati u sadašnjost. Pahulje me nisu mogle umiriti a ledeni vetar se bezuspešno trudio da me natera da zažmurim. Mokri prsti na nogama nisu osećali bol. Vojničke čizme popustiše pred naletom vode, jer prethodnu noć pešačih od železničke stanice „Vrnjci“ do Vrnjačke Banje.

Gledah drveni tamnobraon kovčeg, koji uz pomoć užadi grobari pažljivo spustiše u ledom okovanu zemlju. Polako, da se sanduk udarcem o tlo ne razbije, a opet užurbano da završe smenu i što pre se sklone sa vetrometine. Sneg poput krvi beše isprskan vinom na mestu gde sveštenik malo pre održa opelo.

Ništa do mene nije dopiralo. Ni sestre mu plač, ni majčin lelek, bratovi uzdasi… samo lik pokojnika sa kojim razgovarah kao sa živim. Dug razgovor vodismo, a mogao je stati u dve rečenice:

„Zašto, Svetozare?!“,

„Tako, morao sam“.

Iguman Mardarije ostavi sve. Videvši me na ulazu, obradova se ali pogledavši mi oči shvati da ih takve nikada nije video. Nikada tako bezsjajne. Nikada tako bezvoljne da odglume radost ili bar ravnodušnost na ono što je pogađalo dušu. Govorile su pitanjem „ima li kraja ovom umiranju?!“.

„Dođi sine, sedi ovde“, pokaza na trpezarijski sto, odmah do čela, na koji sede on. Glavom pokaza svima koji se tu zatekoše da napuste prostoriju i da nas ostave same. Zabrinuto me je posmatrao, tada prvi i poslednji put od kako sam ga upoznao, užurbano, da što pre čuje šta se dešava. Bez okolišanja, pogledom ispod naočara punim brige, reče:

„Ispričaj mi“.

„Oče, iste noći smo se rodili. Onog istog dana, pred zoru, on dva sata ranije, kada ste Vi baš iz Peći dobili premeštaj i došli u Reževiće. Te noći se naše majke od porođaja srećne odmaraše u bolničkoj sobi, jedna do druge.

Otac mi je pričao da su tog dana, on i njegov Tihomir ili Tiša (kako ga od milošte prozvaše oni koji su ga znali), ceo dan čašćavali i pili sa društvom, dok god kafana beše otvorena. Pilo se i pevalo, slavio se život.

Sveto i ja rasli smo zajedno i živeli u istom kraju, pohađali školu u istom razredu, imali zajedničke nastavnike. Niste ga mogli videti samog a da druga dvojica (Saša Bogićević – Baga bio je treći) nisu bila u blizini. Delismo prve simpatije, maštarenja ali i porodične brige. On je sve o meni znao kao ja što znadoh o njemu. Moja kuća bila je njegova, a njegov dom moj. Mislim da je bio bolji čovek od mene, zato sam ga izuzetno cenio, kao što se i on oslanjao na savete koje sam mu davao.

Pripadao je onim ljudima koji nenametljivo, sa strane posmatraju svet. Oni se i raduju neprimetno, kao što ni tugu nikome ne pokazuju. Tu tugu je uvek imao u očima, koja se gubila samo kada smo sva trojica bili na okupu. Imao je stav od kojeg nikada nije odstupao. Naši dečački snovi, kojima se smejao, nisu bili i njegovi ma koliko za njima žudio. Za neki poduhvat, poput odlaska u Beograd na derbi, morali smo ga ubeđivati danima unapred ali bezuspešno. Retko kad smo u tome uspevali a kada jesmo, našoj sreći i ludorijama nije bilo kraja.

Voleli smo život, a pubertet koji nas onomad drmaše osetili su svi u našem okruženju, od ukućana do profesora i školskog društva. Ne nasmejati se s nama, našem posebnom humoru, do granice pristojnosti pa i preko nje, nije bilo moguće. Svi su hrlili da nam se pridruže, a mi smo se tako dobro dopunjavali. Od sporta, žurki, izlazaka, tuča… nikada nismo bežali. Nadasve, voleli smo zajednički život. Kada su moji predložili da se zbog učestalih tuča i napada od strane mnogobrojnijih šiptarskih đaka sklonim kod maminih u Ćupriji, to sam doživeo kao predlog za izdaju. Hej, pa Sveto i Saša su ovde. Ovde su Suzana, Tanja, Goca, Peđa, Vule, Ljubo, Beli, Cajo, Vanja, Mirsada, Vesna… Kakva selidba kod babe i dede, taman posla!

Niko Srbiju i srpstvo ne ljubljaše takvim žarom poput Sveta. Kada se raspadala država, sećam se do zore je znao da hvata radio talase i brine zbog stradanja ljudi. Nije druge znao da mrzi, tuđim stradanjima se nikada nije veselio, ali ga je pogibelj Srba progonila i nikada ostavila spokojnim i na miru. Sećam se njegovog besa i očaja kada gledasmo na televiziji kolonu krajiških Srba – nepregledni niz prognanika pred kapijama Beograda, dok se tog dana na Marakani održavao koncert kiča i šunda, na kome su zavijale preteče današnjih starleta. Sećam se njegove patnje i neverice da se to zaista događa.

Tada smo shvatili, rat poput vihora zahvatiće i naš dom. Na Kosmetu je sve započelo, tu će se jednom sve i završiti… Evo ni dan danas, oče, još se završilo nije.

Puklo je! Strepnje se obistiniše. Te 1999. godine zatresla se vasiona, koja i sada gori u plamenu, ne znajući da će baš taj kosmetski plamen upaliti ono što još upaljeno nije.

Sveto se borio, nije tražio izgovore. Nadao se do zadnjega dana. Stajao je u gomili raspravljajući se sa sramnim vladinim emisarima, koji zadnjeg dana slobode hrabriše narod da ostane na svome, a jutrom u luksuznim crnim automobilima odjuriše ka srpskoj prestonici.

On je sa još nekoliko ljudi, od španskog pukovnika iz sastava KFOR-a tražio da se zaštiti nejač i nenaoružan narod. Bio je među onima koji svedočiše izgovorene reči stranca zaduženog za njihovu zaštitu: „Vi ste ubijali njih, neka oni sada ubijaju vas, mi se u to nećemo mešati“.

Jedan je iz gomile koja se tiskala u manastirskom dvorištu pred polazak u nepovrat. Davao je intervju zapadnim novinarima, kojima njegova priča nije bila ni potrebna, jer članke koje objavljivahu tih dana odavno napisaše u kupleraju „Briselskoj kuhinji“.

Bio je u onom zbegu nevoljnika koji preko Kule potraži spas i, kako mi ispriča, tada prvi put pusti suzu. Posmatrao je šibanje konja uspaničenog ciganina, u strahu da neće sa svojima uteći pred kamom. At se upinjao pod naletima kiše i biča, padao na kolena pa se podizao, vukući za sobom, uz planinski nagib, nejač, žene i mnoštvo uplakane mokre dece pokrivene celofanom. On, koji za sve vreme kosmetskog stradanja ne pusti iz oka ni kap za svojim narodom i najbližima koje je bezgranično voleo, za namučenim konjem i romskom decom neobuzdano zaplaka.

Sveto je oče bio taj, koji sa Kule dojuri meni da potraži nadu, i ako dobro znade da je skoro neće naći ma koliko verovao u nju. Ono na njemu i kesa u ruci bilo je sve što je imao sa sobom, što je preostalo, kad se sretosmo ispred barske kasarne u koju baš tog časa, posle dugo vremena, po zadatku svratih.

On je u sebi gajio nadu da ćemo se ubrzo vratiti.

Tek sada spoznah da je bio iz one kolone već mrtvih, živih ljudi koji čekaju da ih tuga za izgubljenim krajem ubije, povede sa sobom u oteto otačetstvo. Neke odmah, a neke u godinama koje slede, lagano i sporo kao zloćudni tumor ili dijabetes koji razdiru telo, poput čekanja oca moga. Svi oni istom kolonom koračaju. Zapravo samo lebde, izgubljenih duša od onoga dana. Ko će kada otići, manje im je važno. Smrt nas oče, izbeglištvom ukorenjena, još dugo neće napustiti. Vidim ih, kako u redu i patnji čekaju pokrov, sa dijagnozom koja se ne postavlja, kao bolest nigde zapisana, kao smrt obična a ubistvu pripada.

Pre desetak dana nazvao me je Sveto i dugo smo pričali. Nikada duže, iako naši razgovori nisu bili kratki. Osećao sam da gubi veru, pokopanu poslednjim trzajima nade. Na trenutak ispusti uzdah, koji ja preuzeh i još uvek ga u plućima nosim. Ubeđujući sebe da neće biti kako naslućujem, poverovah da ćemo se uskoro videti. Smrt nije spominjao a ja sam je video, na život se nije žalio ali sam osećao da ga je u sebi proklinjao.

Kada me je tog decembarskog jutra nazvao njegov brat Nenad i pitao da li je Sveto došao kod mene, znao sam ono što još niko nije. On više ne živi zemljom kojom hodimo… Sanjah te noći, gore kraj Bistrice, kako se poput luda smejasmo gradom.

Nas trojica, kao nekada, najači na svetu…

Nas trojica najlepši od svih…

Nas trojica poslednji put skupa…

Da ne vide moji ukućani suze, otrčah u osamu, s pitanjem koje mu pred rakom postavih:

„Zašto Svetozare?!“,

„Eto, morao sam“.

Tog petka, trinaestog decembra, počeo je da pada sneg. Ustao je smiren, popio kafu, nakon čega je rekao majci da ne brine. Našao je rešenje za njegove probleme i da sada će sve biti u redu. Znajući da je uporno tražio posao, u gradu gde je malo šta radilo, majka se obradovala. „Dobro je, nije lako biti raseljen, besposlen, neoženjen, bez društva i devojke“, pomislila je.

Došao je do autobuske stanice Vrnjačka Banja, pa se odatle prebacio do Kruševca. Ranije napisano pismo ubaci u poštansko sanduče i krenu.

„Ee, sada ću putem kosovskih junaka, lagano iz Kruševca ka Kosovu“, gotovo srećan započe svoj poslednji hod.

„Bez Metohije, život zalud traćim. Tamo pripadam, tamo dišem, tamo hodim, tamo i odlazim. Ako ne stignem Bog će me razumeti i oprostiti, velik je On!“

Koraci u snegu postaše sve dublji i dublji. Sneg se pretvori u mećavu, a kuća više nigde nije bilo. Belilo je prekrilo sve, čak i noć postade bela. Lavež pasa zameni vukova zov. Ravnice nestadoše, gora nije imala put. Ledeno šiblje šamaraše mu lice, a cipele, jedna pa druga ostaše u prtini.

„Dalje ću, još dalje, moram“, drhteći ponavljaše u sebi.

„Uspeću, uspeću, samo još malo brže“ pokušavao je da trči, ne osećajući ledeno telo, i sustiže ga umor… zastade. Nasloni se na najbliže drvo.

„Oprosti majko morao sam. Metohijo, praštaj nama nedostojnima“.

Zaspa Sveto snom pravednika, zauvek i za vjeki vjekov. Telo mu se smrznuto skotrlja niz padinu do planinske reke.

Evo oče, stežem ovu burmu dok Vam pričam, jako do bola i krvi. Majka njegova podari mi je i usreći, na dan kad sahrani sina i brata mi nerođenog. Zajedno smo ipak!“

Molim ti se čitaoče rečima igumana Mardarija, u kojima utehu nađoh toga dana. Prenesi ljudima iz kolone „živih“ što smrti se nadaju, svim izbeglim koje znaš da lutaju. Živi su dok god svojim putem hode, a on nije sazdan samoubilačkom tugom, s „mrtvima“ se ne ide do slobode!

Autor: Zoran Jovanović, iz knjige „Zavetnik igumana Mardarija“

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!