Светосавац погинуо бранећи православље у Русији (Украјини)
ОБАВЕШТЕЊЕ О ОПЕЛУ И САХРАНИ НАШЕГ БРАТА ИГОРА ВУКОБРАТОВИЋА – ТРУБАЧА (1967-2024)
Игор Вукобратовић – Трубач је рођен 21. 4. 1967. године у Новом Саду од оца Јована Вукобратовића пореклом са Петрове горе на Кордуну (Јованову мајку и њене две мале ћерке заклале су усташе) и мајке Розе Вукобратовић, рођене Бахорић.
Игор је са 6 година почео да свира трубу. Упоредо са трубом завршио је класу за клавир, гитару и теоретски одсек. Академију уметности у Новом Саду – одсек труба уписао је већ са 16 година. Освојио је бројне награде, имао солистичке концерте, као дете ишао на снимања у иностранство, био члан Новосадске опере и Војног оркестра Новог Сада. Био је најбољи трубач СФР Југославије.
1992. године је постао део Српске Добровољачке Гарде. Исте године је и крштен. У гарди је добио чин капетана и био је задужен да свира химну „Боже правде“ на труби. Рањен је у Челићу 1992. године. Након опоравка, вратио се на ратиште и остао да се бори до краја рата.
После завршетка рата упознао је оца Иринеја Ристића (пре него што је отац Иринеј отишао у манастир) који је имао посебну улогу у Игоровом животу. 2010. године преко оца Иринеја упознаје Владику Артемија (у време када је Владика Артемије, протеран са Косова и боравио у манастиру Шишатовац на Фрушкој Гори) према коме је гајио посебан однос поштовања и духовне љубави. Духовни отац му постаје Владика Николај. Убрзо Игор упознаје и монаштво Епархије рашко-призренске у егзилу. Посебно се зближава са оцем Кипријаном, затим често одлази у манастир Светог Јустина Ћелијског у Барајеву где је братију посебно волео и имао је послушање од Владике Наума да монахе подучава солфеђо и ради иконе заједно са хаџи Миланом Перковићем који му је касније крстио сина Јована.
Ускоро се повукао из света и почео да се бави пољопривредом, проучавањем лековитог биља и јестивих гљива. Дане и ноћи проводио је читајући Свето Писмо, Житија Светих, Омилије Светог Владике Николаја Велимировића и књигу „Душа после смрти“ Светог Серафима Роуза. Држао је свако Тримирје, а осталим данима јео је врло мало, свега једном дневно. Од 2014. године радио је на физичкој припреми за рат јер је проценио да ће до тога сигурно и доћи.
Игор се оженио 2020. године са Катарином. Својој жени често је говорио да су сви његови преци на Кордуну били војници и да ће он као војник мученички страдати за Крст Часни и Слободу Златну. Био је частан, поштен, искрен, невероватно храбар и потпуно несреброљубив човек. Сина Јована је добио 2022. године. Господ му је открио пре рођења сина (и то је и рекао својој жени) да ће се звати Јован (Јован је рођен на Сабор Светог Јована Богослова, истог дана када и Игоров отац Јован).
Четири дана пре Јовановог рођења почела је Специјална војна операција руске војске у Украјини. Игор је тада одлучио да оде у рат. Свестан да у Србији не може да организује активности у којима би учествовао за ослобођење Косова и Метохије, веровао је да ће се после победе руске војске у Украјини, вратити заједно њима у Србију и ослободити КиМ.
20. фебруара 2023. године је само рекао: „Идем да браним Православље“ и отишао у Русију. Желео је да учествује у ослобађању Кијевско-печерске лавре. Постао је добровољац руске војске и добио руско држављанство. Од почетка 2024. године био је на првој борбеној линији. Својим саборцима је био пример хришћанског живота. Постио је, молио се непрекидно, од молитвеника се није одвајао и свима је помагао. Тај молитвеник Владика Артемије је поклонио оцу Иринеју, а отац Иринеј Игору. Јављајућу се куму хаџи Милану Перковићу, тражио је да јави Владики Николају и оцу Иринеју да се моле за њега. Говорио је: „Научио сам све молитве напамет. Молим се за себе, молим се за вас, молим се за цео свет.“
Месец дана пре страдања јавио се својој жени говорећи да иде на тешку позицију и поново је затражио да се Владика Николај моли за њега. Својим саборцима говорио је да је тај положај пут смрти. 30-ог априла његовој жени Катарини са непознатог броја стигла је порука: “Игор је. Идем на тешку позицију. Молите се за мене“. Задужио је свог саборца Јосипа да јој јави када погине. Тако је и било.
Погинуо је на Велики Петак, 3. маја 2024. заједно са Зораном Стојићем, припадником „Образа“ у Артемијевској области, у селу Весело. Погођен је дроном у груди који му је разнео срце и плућа. Ризикујући свој живот, његово мученичко тело међу стотинама мртвих нашао је Србин, његов саборац из претходног рата и носећи га на рамену предао руској војсци, одакле је послат у Луганск, а затим у Ростов. На празник Светог Иринеја, 5. септембра 2024. г. његово мученичко тело стигло је у Србију.
Опело и сахрана биће у четвртак 12. септембра у 14 часова у селу Богојевићи код Ариља на дан преноса моштију Светог Александра Невског.
https://maps.app.goo.gl/sNJ5Fizj6RPWrGEw6
„Са светима упокој Христе, душу слуге Твога Игора, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачан.“
Аутор: Снежана Антонијевић
Извор: Срби на окуп