Свети Пајсије Јањевац – од новобрдског владике до Патријарха српског
Историја Српске православне цркве бележи неколико личности које су у најтежим временима успеле да сачувају духовни континуитет народа. Једна од њих је и патријарх Пајсије Јањевац, човек дубоке вере, учености и књигољубља, чији је живот и рад нераскидиво повезан са Новим Брдом и манастиром Грачаницом.
Пајсије је рођен 1542. године у Јањеву, у свештеничкој породици оца Димитрија. У родном крају, који је у то време био у живој трговачкој и духовној вези са Новим Брдом, стекао је прва знања о црквеном животу и богословљу. Даље образовање наставио је у манастиру Грачаница, духовном средишту некадашње Новобрдске митрополије, где је, према сведочењу Илариона Руварца, био ученик патријарха Јована. Ту се већ у младости издвојио својим трудом, писменошћу и изразитом љубављу према књизи.
Године 1612. изабран је за митрополита новобрдског, са седиштем у Грачаници. У то време Ново Брдо је већ било далеко од своје некадашње славе рударског и културног средишта, али је његово духовно наслеђе наставило да живи кроз митрополију. Као новобрдски митрополит, Пајсије је окупљао образоване монахе, обновио преписивачку делатност и формирао личну библиотеку, једну од најбогатијих у тадашњој српској цркви. Савременици га описују као „великог књигољупца“, што није била пука похвала, већ сведочанство о његовој жељи да књига буде стуб духовности у народу који је живео под туђинском влашћу.
Када је 1614. године патријарх Јован позван у Цариград, где је требало да одговара за оптужбе да је сарађивао са папом и западним владарима, митрополит Пајсије је преузео привремену управу над Српском патријаршијом. Неколико дана касније у Цариграду је патријарх Јован обешен, што је оставило народ и Цркву без духовног вође у веома тешком тренутку. Управо у тим околностима, на сабору у манастиру Грачаница 4. октобра 1614. године, новобрдски митрополит Пајсије је изабран за новог пећког патријарха. Тај избор није био само чин нужде, већ и израз поверења у његову мудрост, ученост и духовну снагу.
Као патријарх пећки (1614–1647), Пајсије је наставио да се ослања на духовно наслеђе Косова и Метохије. Успео је да обнови више манастира и да уједини српски клир у време тешких турских притисака. Истовремено, био је и човек ширих хоризоната – водио је преговоре са Римом, а потом се дипломатски окренуо Русији, настојећи да обезбеди подршку за православни народ на Балкану. У то време, његови изасланици су посећивали Москву и добијали царске даровнице за српске светиње.
Његово име остаје трајно уписано у историји српске књижевности. Патријарх Пајсије је био писац и биограф, а његово најпознатије дело „Живот цара Уроша“ представља врхунац српске средњовековне историографије. Управо он је канонизовао цара Уроша, последњег владара из лозе Немањића, чиме је заокружио циклус светородне традиције српског царства. У томе се препознаје и његово уверење да духовно јединство може опстати и онда када је држава изгубљена.
Пајсије је био човек живе енергије и снажне личности. Умело се рећи да је „више путовао него седео на трону“. Пред крај живота обишао је Цариград, а 1646. године пошао и на ходочашће у Јерусалим. Вратио се у Пећ 28. јуна 1647, где је убрзо и преминуо, највероватније 3. новембра 1647. године, после 33 године на челу Српске патријаршије.
Свети Пајсије Јањевац остао је у памћењу као један од најзначајнијих архијереја послератне епохе. Његов рад означио је други процват српске уметности и духовности након обнове Пећке патријаршије. Обновио је Жичу, Пећку патријаршију и манастир Грачаницу, повезујући тако симболички и духовно север и југ српских земаља.
Од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља, а његове свете мошти почивају у Пећкој патријаршији. У његовом лику сабране су две димензије српске духовности – просветитељска и мученичка. Пајсије је био патријарх који је у најмрачнијем времену запалио светлост знања и вере, и митрополит који је из Грачанице поникао као један од највећих пастира Српске цркве.
Аутор: Срећко М. Мартиновић
