Шта треба да знамо о прослављању Нове године
Срби су после Другог светског рата навикли да славе празнике чији смисао незнају, или не желе да знају, а неки од њих су следећи:
8. март, међународни дан жена у ствари комунистички празник жене- револуционарке.
1. мај, међународни празник рада је установила комунистичка интернационала.
7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био „Шпанац“, припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа).
29. новембар када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, Косово и Метохију.
Нову годину по грађанском (грегоријанском) календару, на чије прослављање ћемо се посебно осврнути.
Православни хришћанин треба да знају шта је суштина сваког празника, који се прославља. Тако, када славимо Божић, радујемо се што дочекујемо Сина Божијег, Господа Исуса Христа у људском телу. Када прослављамо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу. Прослављањем Светог Саве, ми прослављамо највећег српског просветитеља и учитеља. А када прослављамо Видовдан славимо Св. кнеза Лазара, који је са својом војском живот положио за свој народ и Отаџбину Србију.
А шта чинимо када прослављамо наведене послератне празнике? Тада славимо, у већини случаја, антихришћанске тријумфалне моменте лажне религије која нам је наметала да верујемо у Маркса и Енгелса и комунизам, а предлагала да Тита, волимо више од оца и мајке.
Поред тога, очигледно је да сви поменути празници, сем 1. маја падају у време вишедневних постова, или су монтирани да буду вештачка замена и директно супростављени православним празницима.
8. март је најчешће почетком Великог поста, 7. јули крајем Петровског поста, 29. новембар почетком Божићњег поста, а 1. мај мало пре Ћурђевдана. Да ли је то случајно? Сигурно није. Плански, систематски и дугорочно кроз прослављање новокомпонованих грађанских празника, православни Срби су отуђивани од православне вере, националне традиције и културе. Уместо да се постом и молитвом припремају за причешће и дочек великих хришћански празника (Васкрса, Божића, Петровдана, Ћурђевдана), Срби су правили свињокољ, мрсили, јели печење када не треба и опијали се, носили „другарицама“ цвеће и поклоне за Дан жена, палили првомајске логорске ватре и излазили на првомајски уранак, славећи Броза и његове саборце и сараднике уз песму „Друже Тито ми ти се кунемо!“
У новије време ситуација се донекле променила. Укинут је 29. новембар, као дан Републике Југославије, јер та држава одавно не постоји, 1. мај се мање прославља „радно и свечано“ као пре (мада има и даље оних којима је он важнији од Ђурђевдана). 7. јули није више дан устанка „народа и народности“ Србије, али већина оних који га прослављају као хришћански празник Ивањдан-рођење Св. Јована Крститеља, тада мрсе. 8. март нам и даље квари почетак Великог поста уз „празничне ручкове“ (наравно увек мрсне) за госпођице и госпође колегинице које сада више нису другарице. (Успостављена је, на жалост и једна нова помодна и веома штетна пракса. Деца у основним и средњим школама се утркују да учитељицама и наставницама за 8 март купе што скупље поклоне од изнуђеног новца из полупразних џепова својих родитеља.)
Међутим, „празник“ који се и даље најмасовније прославља је дочек Нове грађанске године по грегоријанском календару, коју су први међу православним народима почели да славе Совјети, када су окупирали Царску Русију.
Питаће се многи, зашто је лоше и погрешно дочекивати грађанску Нову годину? Тиме се ником не чини зло, напротив. Људи се веселе, забораве бриге, желе добро једни другима. Цео свет дочекује Нову годину по новом календару, што не бисмо и ми? Зашто Срби увек иду мимо света? Покушаћемо да објаснимо шта је у томе погрешно.
У Српској, Руској и Грузијској Православној Цркви, Цариградској Патијаршији и на Светој Гори, Божић и остали тзв непокретни празници славе се по старом, јулијанском календару. Остале Православне Цркве (Грчка, Румунска, Бугарска итд) славе Божић по новом, грегоријанском календару. (То не значи да су они који славе по старом календару више „православни“ од оних који славе по новом, јер није суштина православне вере у календару, већ у православном и правоверном исповедању истине и вере у Исуса Христа, а у томе имају јединство све Православне Цркве.) Стари календар касни 13 дана за новим, па они који користе нови календар толико дана пре православних Срба прослављају Божић, а то је 25. децембра. Али свуда у хришћанском свету прво долази Бажић, па Нова година. Једино код нас се честита речима: „Срећни Новогодишњи и Божићни празници!“ И кад прође Нова година по новом календару, а после православног православног Божића по старом календару, Срби славе тзв „српску Нову годину“, што је по свему судећи јединствен пример у свету: две нове године и за обе славља!
Кићење јелке у западним земљама обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину, па кићење јелке за Нову годину по грађанском, тј новом календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симбализује Богомладенца Христа (као и Бадњак код нас) јелка за Нову годину у Србији не значи баш ништа!
Када се слави грађанска-међународна Нова година по новом календару, православни који славе Божић по старом календару (који је такође 25. децембра, а то је 7. јануара по новом календару) улазе у последњу седмицу поста у којој је најитензивнија припрема за дочек самог празннка. Тада многи Срби који су само по имену православни, мрсе, преједају се и опијају, лудују (многи новогодишњу не без разлога називају најлуђу) и оргијају, па се након тога данима трезне, али празног џепа, јер су се истрошили за новогодишње славље. Зато им је јануар најдужи месец у години.
Из свега наведеног је јасно да православни Срби не треба да дочекују и славе Нову годину по новом календару, а поготову да тада мрсе и ките јелку, већ да се постом и молитвом припремају за дочек и прослављање Божића. Разумљив може да буде дочек Нове године по старом календару, а то је по Божићу, али наравно и тада без преједања опијања, оргијања и лудовања!
У оквиру прослављања Нове године по новом календару постоји још један обичај, који Срби слепо прихватају не размишљајући о његовом смислу. Наиме, тада готово у свим предузећима и институцијама деци деле новогодишње пакетиће. Пакетиће увек дели „Деда Мраз“ и нико се не пита како се он појавио међу нама.
Давање поклона, тј дарова деци и на европском Истоку и Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је рекао: „Пустите децу да долазе Мени, јер је таквих Царство Божије“. Деца су због своје чедне поверљивости, непрестаног живљења у радости и лаког праштања увреда постала узор одраслима.
Црква је увек наглашавала да се срцем, духом, безазленошћу и добротом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско.
Хришћанско васпитање младих и на Западу и на Истоку подразумевало је да ће деца за своју доброту бити награђена од Господа. И тако је у западним римокатоличким земљама уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светитељ – Николај Чудотворац, представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика).
Код срба су деца дарове добијала за предбожићне празнике – Материце и Оце, а имала су и своју недељу – Детињце. И мајке и очеви су се деци „одрешили“, као и деца њима неким макар најсромнијим даром, односно знаком љубави. Родитељи су канапчићем везали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивом љубављу која потиче од Оца Небеског, који је дао заповест: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“. Откуда, онда новогодишњи поклони и Деда Мраз?
На Западу се Деда Мраз појавио као световна варијанта Светог Николаја у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање и у којој су мултинационалне компаније типа „кока – коле“ правиле комерцијалне митове за бољу продају своје робе. На Истоку је Деда Мраз уведен најпре у Совјетском Савезу продором комунизма, опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Отуда је, на несрећу стигао и међу нас Србе.
Извор: Фејсбук
