Смрт је човеку несхватљива и открива му је Бог
Најскривенија мистерија — смрт! Пре него што је светлост хришћанства обасјала човечанство, већина људи је имала најгрубље и најлажније представе о бесмртности душе; највећи пагански мудраци су само закључивали и нагађали о томе. Међутим, чак је и срце палог човека, ма колико мрачно и тупо било, стално осећало, такорећи, своју вечност. Сва идолопоклоничка веровања служе као доказ за то; сва она обећавају човеку загробни живот — живот срећан или несрећан, у складу са његовим земаљским заслугама.
Од суштинског је значаја за нас, краткотрајне луталице на земљи, да разумемо своју судбину у вечности. Ако су током нашег кратког боравка овде наше бриге усмерене на то да одбацимо сваку тугу и окружимо се свим што је пријатно, онда би требало да будемо још више забринути за своју судбину у вечности. Шта нам смрт ради? Шта чека душу изван материјалног царства? Да ли заиста нема награде тамо за добро и зло које људи чине на земљи, добровољно и невољно? Да ли заиста нема такве награде, док зло на земљи углавном напредује и тријумфује, док је добро прогоњено и пати? Императив је да откријемо мистерију смрти и видимо загробни живот, невидљив физичком оку.
Тајна смрти нам је објашњена речју Божјом, а деловањем Светог Духа она је чак учињена приступачном и отвореном чулима, очишћена и префињена благодаћу: „Дух Свети “ , рекао је апостол Павле, „ испитује дубине Божије “, не само људске ( 1. Кор. 2:10 ).
Свети Игнатије (Брјанчанинов), епископ Кавкаски (1807 – 1867)
