Са нашим борцима борио се сам Господ
Можда ја звучим мало навалентно али тако смо себични…тако је то јадно…ја сам се синоћ дописивала са једним братом из Босне, писцем једне књиге и упитах га нешто не размишљајући (кад ми је написао у току преписке: мене прислушкују и прате, био ми је јасан сигнал да та тема није за друштвнене мреже)…не разумевши ме добро зашто га то питам, он је скочио као попарен на помен неких злочина са србске стране у Фочи (мене је занимало је ли и колико све то пропаганда) и питао ме је: „Ко Вам је то рекао? Нека се позабави мало и србским жртвама.“ После га мало умирих у смислу да му објасним да га ја то не питам по оном чувеном шаблону: „Муслимани нам урадили…да, али, и наши су њима…бла, бла, бла…“, што обично причају они који имају веома оскудна знања о страдању прекодринских Срба и у Другом светском и у рату деведесетих. Они су страхотно пострадали. Много људи у Србији не зна ни 20% онога што је било у Босни. Њима су Кошаре биле сваки дан. Срби из Хаџића код Сарајева су одбили 35 муслиманских офанзива а када се погледа број Срба који су се бранили спрам броја муслимана који су их нападали може само да се закључи да се са нашим борцима борио сам Господ Бог.
Жалосно је како мало саосећања имамо за своју браћу са ратних подручја. И зато они реагују као да их уједеш кад из тебе проговори телевизор…или те не схвате у први мах, рецимо…на помен да су ми неки причали за неке Арканове овакве и онакве поступке, он ми је рекао: „нама су дошли такви у помоћ као Аркан и Гишка, да није било Аркана, пало би Подриње, да није било Аркана…“ и, без обзира што је Аркан радио и нешто што није требао, ово је мени лично променило слику о њему. Рецимо, велики херој Подриња Љуба Маузер је војну обуку прошао код Аркана јер човек пре рата није имао везе са војском, хоћу рећи, војном службом, а у току рата се доказао као велики командант, да му је спевана песма (која има више од милион прегледа):
„Народ ти вјерује,
народ ти се диви,
Маузеру Љубо,
наш соколе сиви!“
И каже брат: „Да су ти што о њему причају дошли да нам помогну, он не би дошао.“ Ту има право. После рата свако је генерал. На мој помен да ја знам неке добровољце из Србије који су отишли у Босну, питао ме је: „Колико је било таквих?“ Није он киван на целу Србију али умногоме има право. Још је написао: „Нама у Хаџићима за 4 године ниједан човијек није дошао.“ И то је стварно тужно, знате. И даље каже: „Кад је рат на Косову почео, из малог Братунца је првог јутра отишло 92 момка… “ (на Косово мисли, да се боре).
Све ово пишем не зато што мислим да су они бољи од нас из Србије нити ми од њих него смо изгубили љубав, гледамо само, да простите, своју задњицу. Једном је сам Младић причао кад је хеликоптером из Београда ишао за Босну и гледа и каже отприлике: „С једне стране Дрине Срби играју ногомет а са друге стране Дрине Србе живе бацају у ватру…па ми је дошло да окренем хеликоптер да онима што играју ногомет бомбу бацим…“
Срби пре Другог Светског рата су сматрали да је њихова животна Света дужност да раде за србску ствар. То нико њима није требао да објасни, они су тако васпитавани, тако живели и тако умирали, радећи цео свој живот за србску ствар. Онда дошао комунизам и Срби постали аморфна маса бескичмењака без љубави, без идентитета, са филозофијом: у се, на се и пода се. Није сваки такав али је чињеница да смо изгубили идентитет.
Данас када споменете људе са ратних подручја, најчешће се чује: „Тамо све продали па пуни пара дошли овде.“ Ма немој молим те! Што мој ујак који је био полицајац у Призрену није дошао пун пара после повлачења наших са Косова 99-е него је ишао јадан да ради најтеже грађевинске послове да би имао шта да једе?
Такође, у наше село ’95 са Олујом дошли су Крајишници једна већа породица – баба, деда, ћерке, два зета и сва њихова деца. Добили су празне старије куће у селу (ја се за породицу једне од тих ћерки питам, у каквој су кући живели, кад данас прођем поред те куће: како су ти кршни Крајишници стали у ту кућицу уопште??? Отишла је та породица одавде за Београд после неколико година). Они су одмах по доласку подигли где су могли своје пластенике и кренули са узгојем баштенских производа и стално били на пијаци са производима свога рада (они су из села Ислам Грчки, област Равни Котари, веома развијен пољопривредно-воћарски крај, деда тај који и данас живи са бабом овде у селу причао је мом тати да је у свом крају имао воћњаке, да су камионима долазили код њега да му откупе производе и апсолутно не сумњам да је то истина, тај деда има 80 и нешто година, до пре неку годину, док га старост није омела, његова тезга на пијаци била је једна од најбогатијих са пољопривредним производима), изузетно вредни људи, један од зетова био молер, постао чувен овде у крају због свог рада. Никад нисам чула да су ти људи некоме нешто узели, добили нешто муфте, мучили су се чим су дошли а њихова прича није наивна. Они су морали да беже из својих домова још ’93., кад је била хрватска операција „Масленица“ и када су усташе напале Равне Котаре…оба зета била су на положајима. Када је пала несрећна Крајина они нису имали појма где су им породице, пронашли их тек у Бањалуци. Једна унучица тог деде била је моја вршњакиња[1]. Причала ми је како њен други деда није могао да поднесе чињеницу да треба да напусти Ислам Грчки и, како је она мени као дете то објаснила, пукло му је срце-умро је.
И ја лично, много више знам овакве људе, који су бежали да спасу главу, дошли на туђа имања без игде ичега, мучили се, почели од нуле, него тамо неке тобожње богаташе који све продаше и сад овде уживају. Несумњиво, има и таквих али је проценат ових првих знатно већи. Тако да они што се упорно хватају за ове друге по мени, чини ми се да желе да оправдају себе. „Нас шаљу тамо а они побегли овамо…“ Ма немој, молим те. Током студирања, живота у Цркви и разних познанстава упознала сам известан број босанских Срба без оца. Јел тај отац настрадао све ловећи рибу по Србији?
Прошле године, тако ваљда беше, била је нека олуја, неко невреме у Сплиту и иду репортери, интервјуишу људе по некој пијаци, неки причају овако, неки онако, а само један човек рече, поменувши нешто у контексту да је то заслужено од Бога: „Лоши смо људи“, каже…е тако и ми данашњи Срби. Шта нас брига и за Крајину, и за Босну и за Косово, далеко је то…али тај непријатељ који је данас тамо, сутра ће доћи овамо и шта ћемо онда? Илити тобожње филозофије, покупи ствари и бежи…па кад нас тако лепо стрпају све у Крагујевац (он, будући центар Србије и Шумадије делује ми као нешто где би могли да нас згурају), шта ћемо онда? Где ћемо одатле?
Колико смо ниско пали говори и чињеница да на Х мрежи, негдашњем Твитеру, постоји профил „Коза на штиклама“, нека ‘рваћанка, која, злу не требало, живи у Београду, гостује по нашим телевизијама, кад јој погледате профил, има речник гори од сваког уличара на ког можете наићи, а њен тата деведесетих певао у Мостару: „…и у Србији ће наша рука да вас стигне“…
Лоши смо људи…
Треба да размислимо зашто смо од славних Солунаца спали на Ћациленд. Озбиљно да се запитамо…где лежи тај нагојени зец, што смо ми ту где јесмо.
Аутор: Ивана Стојановић
[1] та девојчица из Крајине коју поменух, ишла је са мном овде у одељење од петог до половине осмог па је њена породица отишла за Београд. Дописујемо се ми и у једном писму ми она напише да јој није јасно зашто је целога њенога живота морао да буде рат…кажем, она је преживела „Олују“ и причала ми је о гранатама које су падале по њима док су бежали…још тад кад смо биле клинке. Породица те крајишке девојчице је отишла у Београд и пар месеци након тога почиње бомбардовање. Зато је у писму тада које ми је послала написала то да се пита то што сам написала.
