Реч онима који чувају веру предака – Стражари на зидинама Православља
Постоје тренуци у историји када тишина постаје издаја. Када ћутање није врлина него кукавичлук обучен у одору смирења. Живимо у таквом времену.
Времену у коме се лажи даје глас, а истини затварају уста под изговором „диjалога“ и „толеранције.“ Времену у коме се реч „промена“ употребљава тако лако, тако безбрижно — као да иза ње не стоји понор.
Православна вера није идеологија коју можемо мењати према духу времена. Она је Богооткривена истина. Вечна. Нетрошива. И нико — ни патријарх, ни синод, ни васељенски скуп — нема власт да мења оно чему нас Христос поучи кроз Своје Апостоле и Свете Оце.
О литургији која није позориште
Света Литургија је небо на земљи. То није метафора — то је догматска стварност коју је Православна Црква исповедала кроз векове. Кад је кнез Владимир послао своје изасланике да истраже вере народа, они се вратише и рекоше: „Не знасмо јесмо ли на небу или на земљи.“
Тако се описује Литургија. Тако се она доживљава. А данас? Данас неки говоре о „прилагођавању“ Литургије „савременом човеку.“ О скраћивању. О поједностављивању. О томе да је службени језик застарео, да је поредак тежак, да треба уклонити оно што „одбија“ вернике.
Питање је само: одбија од чега? Од Бога? Или од наших навика удобности?
Свети Јован Златоуст, чија се Литургија служи широм православног света, није писао за „савременог човека.“ Писао је за човека. За сваког човека. Јер човек се, у суштини, није променио. Иста је у нама похота, иста гордост, иста завист, иста чежња за спасењем. И иста потреба за Богом Живим — не богом прилагођеним, не богом удобним, не богом осавремењеним.
Кад мењаш молитву — мењаш однос са Богом. Кад мењаш поредак Литургије ради привлачности — питај се: кога привлачиш?
Ако привлачиш оне који траже Бога, Литургија их је одувек привлачила. Ако привлачиш оне који траже забаву — шта им нудиш кад их привучеш?
О јединству које није јединство
Реч „екуменизам“ у устима многих данас звучи као највиша врлина. Као да је сам Христос дошао да нас уједини у лепом осећању братства, без обзира на истину. Као да Он није рекао: „Дођох да донесем мач, а не мир“ — мач разлучења истине од лажи, светлости од таме.
Јединство ради јединства — то није хришћанска врлина. То је дипломатија. Политика. Компромис интереса. Јединство у Христу могуће је само у истини. А истина каже: постоје јереси. Постоје одступања. Постоје вере које су у одређеном тренутку историје одлутале са пута Светих Отаца, и та одлутала чеда нису кривцима прогласила нас, него себе, својим одступањем. Заједничка молитва са јеретицима и то не са простим, збуњеним људима добре воље, него са представницима институција које одбацују православну догматику, није гест љубави. То је гест лажи. Јер молитвом исповедамо јединство у вери. А ако вере нема, шта исповедамо?
Свети Оци нису беспразно постављали канонске забране заједничке молитве са јеретицима. Нису то чинили из мржње. Чинили су то из пастирске мудрости. Из разумевања да смешање истине и лажи не рађа истину — него збрку. Истинско уједињење, за које сви ми молимо, за које плачемо пред Богом, могуће је само кроз покајање. Само кроз повратак, а не кроз усклађивање. Не треба ми да се крећемо ка онима који су отишли, него они, у слободи и покајању, треба да се врате тамо одакле су пошли.
О хуманизму без Христа
Модерни свет нуди хуманизам. Rights. Dignity. Progress. Лепе речи. Речи које треба поштовати у оној мери у којој носе Христово светло, јер сам Господ је рекао да је дошао да живот имамо и изобилно да га имамо. Али хуманизам без Христа је попут светлости без извора. Тренутно бљешти и гаси се. Историја двадесетог века, онај исти „напредни“ двадесети век са „напредним“ идеологијама — оставила је иза себе стотине милиона мртвих. Зашто?
Зато што је покушала да изгради рај без Бога. Да уреди човека без покајања. Да оствари братство без Оца. Хуманизам без Христа у коначници постаје инхуманизам. Увек. Без изузетка.
А ватикански центри моћи, и кад год кажемо „ватикански,“ не мислимо на верне хришћане Запада, него на институционалну политичку моћ,никад нису били и не могу бити путоказ православном народу. Рим је историјски бирао политичку моћ над истином. Неколико пута. На различите начине. И сваки пут је резултат био исти: раскол, рат, слабљење хришћанства. Наш пут није пут Рима. Наш пут је пут Крста.
О Крсту и Косову
Постоји нешто у српском православном бићу што се не може превести ни на један светски језик. То је Косово. Не Косово као политичка категорија. Не Косово као „проблем“ или „криза“ или „отворено питање.“ Косово као духовна стварност. Као завет. Као избор.
Кнез Лазар је на Косову пољу учинио нешто неразумљиво са становишта овоземаљске логике: изабрао је Царство небеско. Изабрао је пораз у времену ради победе у вечности. И народ је то запамтио. Не само у аналима, него у костима, у крви, у молитви. Зато кад данас причамо о чувању Православља — причамо и о Косову. Јер Косово је живи споменик онога шта значи одабрати Христа насупрот свету. Одабрати истину насупрот удобности. Одабрати вечност насупрот тренутку.
И зато сви они који желе да нам одузму Косово, физички, духовно, симболично, желе нам одузети нешто дубље од земље. Желе нам одузети памћење. Желе нам одузети идентитет. Желе нам одузети нашу духовну причу о томе ко смо и зашто постојимо. Нећемо дозволити.
О мученицима и светитељима
Свети Сава није само оснивач Српске Цркве у историјском смислу. Он је образац православног мишљења о вери и нацији, о духовном и земаљском, о Цркви и држави. Он је отишао на Свету Гору кад је могао да влада. Вратио се у народ кад је народ имао потребу за духом, а не само за мачем.
Свети Владика Николај Велимировић, писао је речима које горе. Он није теологисао из библиотека. Теологисао је из живота, из бола, из логора, из прогонства. И кад је писао о Православљу, писао је о нечему за шта би умро. И јесте, умро је у туђини, далеко од своје земље, јер га земља није хтела.
Зар не говори нешто о нама то да смо своје највеће умове и светитеље прогонили? Зар не би требало из тога нешто да научимо?
Отац Јустин Ћелијски, тај дивни исповедник православне мисли, написао је речи које треба урезати у срце сваkog хришћанина: „Без Богочовека Христа, хуманизам је само маска на лицу нихилизма.“ То је дијагноза нашег времена.
Страже, шта је с ноћи? Пророк Исаија поставља то питање: „Страже, шта је с ноћи?“ И стражар одговара: „Дође јутро, а и ноћ ће опет доћи.“ Ми смо у ноћи. А јутро ће доћи.
Историја Православља је историја преживљавања. Хришћани су преживели Нерона. Преживели су арабљанске освајаче. Преживели су монголске орде. Преживели су турско ропство. Преживели су комунистичке затворе. Преживеће и овај тихи, мекани, улизивачки притисак „прилагођавања“ и „отварања“ и „дијалога“ — притисак можда опаснији од свих, јер не долази с мачем него с осмехом.
Зато, стражари на зидинама Православља: будите будни. Не из страха. Из вере. Не из мржње. Из љубави. Не из затворености. Из верности.
Верности оцима. Верности мученицима. Верности Христу Богу.
Чувајмо светлост коју нисмо ми упалили, да је не угасимо пре него је предамо онима после нас. Јер то је наш задатак. Прими, сачувај, предај.
Остало је у рукама Божијим.
Извор: Православна-то је вера права
