Прича о шајкачи
„Капо моја шајкачо, блисташ ми на глави, с поносом носим те, као Србин прави“
Причао ми деда да је шајкачу носио од детињства:
„То ми је синко пришивено за главу… То је била мода правог Србина.
Разни ветрови су дували и покушавали да је скину са главе, али не!
Често је синко и глава била у питању због шајкаче, али ако је требало да је скинем, она је ишла заједно са главом. Патио је Србин и због тога, али понос је понос. Скидао сам је само пред Богом у цркви због поштовања и пред мајком да ме помилује по коси, због љубави!
Имао сам је на глави и када сам чувао овце и када сам био војник. А када су ми испросили девојку за женидбу, отац и мајка су ми спремили нову шајкачу. Иххх… Испод ње је вирио један прамен косе, образи румени, а шајкача сече облаке. Какав је то понос био на глави, а испод ње пркос. А онда ожењен, па озбиљан. Моја жена не би волела да ме види без шајкаче.
Онда сам имао посебну за прилике и посебну за сваки дан. То није само капа која штити главу од сунца или од ветра, то је симбол по коме нас препознаје Бог. Док сам био млад носио сам је право. Гледао сам да се онај предњи део слаже са раздељком. А онда како човек стари, па ми се срце разнежи гледајући децу, унуке и имање, онда је мало и накривим. Прија то Србину. Као да ми је шајкачу пришио сам Бог за главу.
Занимљива је то ствар. Оставља се у наслеђе. Ставиш је на главу детета, сви му се радују и задиркују га. На глави младожењиној права лепота. На глави војника озбиљност и снага. И ево сада на глави старца као понос.“
Уздахну деда и рече –
„Имам ја и за онај судњи дан припремљену једну, а ове друге ако унуци желе да их чувају и да се заките њима, ето их.“
Шајкачу је прописом 1870. године увео у Србију Милан Обреновић (шајкашка капа), међутим она је тек званичним указом 1908. године уврштена као обавезни део униформе. По обичају она се никада није скидала ни пред ким, чак ни пред краљем. Скидала се само у цркви, пред Богом.
Извор: Битно
