Патриотизам је добар. Али изнад свега је Православље

…Ви дозвољавате масонима, ротаријанцима, екуменистима, содомитима, папистима, протестантима, зликовцима, монофизитским јеретицима да уђу у „овчињак“; и да истерају свештенике који га будно чувају и изгоне вукове јереси. А своју равнодушност према Вери, Православљу, Отаџбини Небеској прикривате маском родољубља, љубави према својој земаљској отаџбини – што је добар квалитет, али мање вредан од вере… Ово су хвале, али пролазне и земаљска су стремљења.
Ми хришћани волимо своју отаџбину, али сва наша брига, сва наша природа је усмерена ка небу, ка Царству Небеском. У ове дане Светог Богојављења чули смо како се Свети Јован Крститељ и Сам Богочовек Христос обраћа својим сународницима Јеврејима, који су се хвалили својим националним пореклом од Авраама и презирали све друге народе. На то им је свети Претеча рекао да се не поносе својим пореклом, јер Бог „ може да подигне децу Аврааму из овог камења “ (Матеј 3:9).
И једни и други, прво Јован Крститељ, а потом и Спаситељ Христос, позивају Јевреје да се опамете, покају и не чекају Искупитеља и Месију који ће им бити народни вођа, избавити их од Римљана и створити им земаљску држава Израел, већ је Искупитељ и Спаситељ од греха који ће створити на земљи Цркву за све народе као Царство Небеско: „ Покајте се, јер се приближи Царство Небеско “ (Матеј 3:2 и 4, 17).
Ко од оних који проучавају светоотачка дела није запрепашћен оним што посланица Диогнету , коју је у другом веку написао непознати апостол и апологета, каже о животу хришћана у свету? „ Они живе у својој земљи, али као странци; имају удела у свему као грађани, а све толеришу као странци. За њих је свака туђина отаџбина, и свака отаџбина је туђина… Они су на земљи, али су грађани неба .”
Колико нас свештенослужитеља, па и великих схимонаха, обраћајући се младима, исправно постављамо приоритете и окрећемо их пре свега другом животу, вечном животу, позивајући их да све своје наде повежу са њим, као што је то учинио св. Василије Велики у свом чувеном говору „Младићима о томе како да се окористе паганским списима“? Ево шта им је дословно рекао:
„ Ми верујемо, децо, да прави људски живот не значи ништа; Ми уопште не поштујемо и не називамо добрим оно што нам доноси савршенство само у овом животу. Не признајемо ни славу наших предака, ни снагу, лепоту и величину тела, ни почасти од свих људи, ни само царство, ни било шта друго што се људским назива великим, чак и достојним жеље, а ми не обраћајте пажњу на оне који имају ово, али ми ширимо наше наде даље, и чинимо све да себи припремимо други живот. Дакле, оно што нам помаже у томе, кажемо да ово треба да волимо и да се томе трудимо свим силама, а оно што не иде у то, треба да презиремо као безвредно .”
Борба за праву веру и осуда јереси су такође међу оним стварима које треба да волимо и којима треба да тежимо „ свим силама “, а све што нам не помаже да се припремимо за будући живот треба занемарити „ као безвредно “, а не само као мање вредна, о чему смо већ раније писали.
Био сам веома узнемирен прошлог лета када сам био у Молдавији и Грузији на позив тамошњих црквених власти, јер сам добијао збуњена питања од епископа, свештеника, монаха и лаика који нису могли да разумеју зашто је епископат Грчке цркве није иступио оштро против најезде хомосексуалаца и зашто није спречио усвајање „Споразума о кохабитацији за истополне парове“ у парламенту, као што су успели да ураде они, свештеници и људи који су изашли на улице.
Осећали су разочарење и горчину јер нас Грке сматрају учитељима у питањима вере, побожности и врлине, и огорчени су када их учитељи и вође издају, као што се, нажалост, сада дешава са свејерејсју екуменизма, где је доминантно и централно место окупирано од стране грчког васељенског патријарха, уз несрећно саучесништво, опет, свих помесних цркава грчког језичког подручја, које га подржавају из нездравог патриотизма.
Да ли они који говоре о етнофилетизму и упиру прстом у другом правцу не примећују очигледну подршку на националној основи – а на штету вере – Патријарха, који је њихов сународник? Зар не виде какво то искушење представља за православне хришћане на васељенском, свеправославном нивоу, и сматрају о. Теодора и „оне попут њега“ – оне који покушавају да смире скандале и умире своју савест?
Аутор: протопрезвитер Теодор Зисис, извод из обраћања митрополиту солунском Антиму од 05.02.2017
Извор: Православље живот вечни – https://www.vimaorthodoxias.gr/…/ti-apantai-o-p…/
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!